ПЕТА НЕДЕЉА ЧАСНОГ ПОСТА - ГЛУВНА

Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице назива се Глувна. Посвећена је великој, дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки.

Пете недеље Великог поста Црква храбри и бодри оне који посте тиме да су већ прошли половину и подстиче нас да би ми "преполовивши свештени пут поста, радосно текли ка будућем Васкрсу" (служба пете недеље поста) и да на крају поснога подвига удвостручимо побуде ка неослабљеном богоугодном животу. Пете недеље Црква такође наставља да нам напомиње да смо ми упали у грехе сличе ономе који је упао у руке разбојника, упућује нас да чекамо Божје милосрђе. Песме ове седмице написали су: Софорније Јерусалимски, Андреј Критски, Јосиф и Теодор Студити. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију.

Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу, „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.

Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља Свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања.

Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи. На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо:

„Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна."

На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници, које се везује за велику подвижницу Свету Марију Египћанку  и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и Васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих. Ова Јеванђеља нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи.

"И ми, покајањем васкрсавајмо себе непрекидно из мртвих, из свих гробова својих, васкрсавајмо душе своје из сваког смрада смртног и црвљивог, и припремајмо себи пут у Царство Небеско. А на том путу испред нас, ето Преподобне матере наше Марије Египћанке, и безброј Светитеља Божјих. Сви нас они са радошћу воде у Небески Христов свет. Сви нам они нуде своју помоћ, своје човекољубље. Зато, никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти, ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост. У свима тешкоћама својим, и у највећим падовима сети се великог васкрситељског вапаја ове велике и свете седмице: „Господе, пре но што сам потпуно пропао, спаси ме!“ Ава Јустин Ћелијски, у манастиру Ћелије, 1967. године Господње.

Објаву припремио:

Растко Алимпијевић, вероучитељ