Добро се никада не заборави  

Србин  често не зна да напише шта осећа, јер му је осећање, снага срца  и воља већа од обичног рачуна и мерења. А то је Богу мило и драго. Сетимо се апостола Петра, слабо писменог галилејског рибара коме Господ каже: ``Петре, ти си стена``.Стена у осећању и вери, апостол Павле је био далеко образованији, али Петар је ватрени карактер кога Господ именује за крајугаони камен у цркви својој.

У историји Срба често се догађало, као и код апостола Петра, да му снага љубави претекне разум. Када се Србин вратио са Крфа, пробио скоро голорук у рововском рату на Кајмакчалану бугарску и аустроугарску војску на  Солунском фронту, у домовину је ушао као победник и наставио да ослобађа ``браћу`` по целој бившој Југославији. Када су ``браћа`` порасла и ојачала, Србин је остао сам. Његова Србија је полупразна, његови најхрабрији и најбољи су погинули, а ``браћа`` су отишла за бољим животом у Европу и свет. Србин је остао да се бори, а од свега и да моли да и њему учине живот бољим. Каква трагедија и понижење - бољи страдао, гори сачекао моменат и без жртава прошао. Све би се у историји тако лако завршило да не постоји неко ко то гледа, неко ко постоји као Слобода, неко ко је Истина, неко ко се зове Бог. Бог је тај који ће свести рачуне у вечности. Код Њега важи: правда, истина и братољубље. Није праведник пао да би га неко заборавио. Праведник је пао за отаџбину своју, за брата свога, пао у нади за Слободу, у нади да ће вечно бити са Праведником Васкрслим Христом.

Током Великог рата били су све јунак до јунака, често смењујући се генерал и војник у рову током свих битака. Први војник у народу и врховни комадант,  краљ Петар, као Мојсије преко мора кренуо је преко Албаније да избави оно што се избавити може. То српски народ памти. Памти народ, а памти и краљ. Памти краљ залугу сваког свог суграђанина, сваке мајке и сваког оца. Испевана песма „Тамо далеко“  слика је стања дивних српских синова. Песму пева српски војник када одлази да се бори за своју земљу. Речи песме говоре о остављеном селу, спаљеној цркви ``у којој се венчах млад`` и повлачењу преко Албаније, у којем су многи оставили своје животе.  

Памти краљ, мајку Макрену из Словца. Животна прича Макрене Спасојевић је прича свих мајки чија су срца дрхтала ишчекујући своју децу, своје хранитеље, своје узданице. У тешким данима рата који личе један на други по свему осим по броју жртава мајка српског војника Маринка кренула је да тражи сина јединца. Само Божијом вољом и срећом њеном наишла је на краља Петра. Тражећи сина, замолила је краља  да му да вунене чарапе које му је исплела. Остарели краљ узео је дар и запамтио жртву ове српске мајке. И поред велике жеље, није могао наћи војника јер је у Албанској голготи страдао. Након повратка са Солуна и победе краљ Петар послао је Илију Ђукановића, држаног секретара, у Словац да тражи мајку Макрену. Он је вративши се рекао да је она  већ од свих заборављена. Током рата њено срце је препукло за сином јединцем. Чувши да је Макрена умрла, те да се ње мало ко више у Словцу сећа, краљ Петар одлучио је да на гробљу подигне споменик пожртвованој жени и мајци. На мермерној плочи било је уклесано: ``Овај споменик подиже краљ Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним миром смири у гудурама Арбаније`` Недуго затим умро је и краљ Петар, а по његовој ранијој наредби на ногама су му биле управо вунене сељачке чарапе које је Макрена исплела за свог сина Маринка.

Песник Милован Витезовић, који је написао песму ``Чарапе краља Петра``, говорио је: ``Остарелом српском краљу , који је слутио да му се ближи крај, вунене чарапе намењене Маринку биле су својеврсна реликвија``.

Међутим, ``црвени пришт``-  комунизам, који је захватио Србију после ослобођења од Турака и најезде Аустроугара, учинио ју је већом робињом него што је до тада била. На сеоском гробљу није се могао задржати ни камен на гробу ове српске мајке. Срушили су га јер им је сметала она, као жив пример љубави и мртав натпис имена краља, али  снажано сећање народа на њега, као и његово осећање за сваку жртву.

Хвала Богу, семе праведности и љубави увек васкрсава, семе тих дивова рађа и дан- данас. После толико година друштво српских домаћина подигло је споменик.  Освештао га је Архијерејски намесник тамнавски протојереј-ставрофор Митар Миловановић и надлежни свештеник. Прота Митар, један од најодликованијих свештеника српске цркве,  ушао је у историју свог народа призивајући Благодат Божију да освети гробно место, вечни Бог. Тако је за сва времена отргнут од заборава диван пример жртве и сраман чин заборава, како Макрене, тако и свих осталих мајки из Великог рата.

Гледајмо у наше храбре братољубиве дивове као као што је био краљ Петар. Свет се дивио и њему и свим његовим војсковођама, генералима, а понајвише  босоногом српском сељаку  војнику чију крв и ми носимо. Погледајмо докле смо ми стигли данас. У ког ми гледамо данас? На кога нам данас личе наши народни прваци, и да ли су уопште прваци? Чиме ће вечна памет Србинова памтити народне прваке у времену у ком живимо, чиме ћемо ми хранити нашу децу? Молимо се Богу, али не на крају, када истрошимо сву снагу, памет, испробамо све жеље и прохтеве, и прођу сви који желе да буду први. Молимо се угледајући се на Христа Праведника, гледајући на честите жртве дедова и прадедова, јер: јако корење даје и јако дрвеће. Само ако смо јаки у вери и честитости живота, можемо рађати синове и кћери као што су били наши прадедови на челу са краљем Петром. Живела Србија, и ми у њој!

                                        Дипломирани теолог

                         Марко Рафаиловић

                                                                                                                                                     Вероучитељ