Објашњење треће Божије заповести које нам је дао владика Николај Велимировић

Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.

Шта? Зар има неког, ко се усуђује узети узалуд страшно, магично име Господа Свевишњега? Кад се на небу помене име Божије, небеса се пригибавају, звезде увећавају свој сјај а, архангели и ангели почињу певати: свјат, свјат, свјат Господ Саваот, а светитељи и богоугодници падају ничице. Ко се онда од смртних усуђује поменути име најсветије без трепета душе и без духовног уздисаја чежње?

Кад је човек на самрти, помињи му које хоћеш име, нећеш га охрабрити нити му мир души повратити. Но, кад му поменеш једно једино име, име Господа Бога, охрабрићеш га и повратићеш му мир души. И последњим својим погледом благодариће ти на помену тога мелемног имена.

Кад човека изневере сродници и пријатељи, и осети се са̂м у овом бескрајном свету, и уморан на свом самачком путу, помени му име Божије, и тиме као да си му дао поштапач отежалим ногама и рукама.

Кад навале на човека зли суседи, па га лажним сведочењем доведу до окова и тамнице и придобију зле судије за себе а против праведника, приближи се страдалнику и шапни му на ухо име Божије. Заиста у том тренутку сузе ће поћи на очи његове, сузе - мастило наде и поверења - и окови тешки учиниће му се лаки као од липова дрвета.

Кад се човек дави у дубокој води, па кад у одсудном тренутку између живота и смрти помене им Божије, снага се његова удвоји.

Кад се човек види опкољен дивљим зверима, и док год се нада само у своју снагу и вештину, дотле изгледа слаб и смешан гладним зверима. Он, у тренутку када призове име Божије у помоћ, он постаје одједанпут страшним страшним зверима.

Кад се научник мучи, да реши неку тамну загонетку природе и осети се преварен у свима комбинацијама свога маленог разума, и у једном помене име Божије, име Сверазума, светлост озарава душу његову и загонетка почиње да се казује.

О, пречудно име Божије, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, ако би те изговорила немарно, водено и узалудно.

Неки кујунџија сеђаше у дућану на тезги и кујући непрестано употребљаваше име Божије узалуд, или као клетву или као узречицу. А хаџија неки слушаше са улице, и душа му се узмути. Па викну хаџија кујунџију да изађе напоље. А кад кујунџија изађе, хаџија се сакри и чињаше се невешт. Врати се кујунџија и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Врати се кујунџија, мало срдит, и настави ковати. Опет га викну хаџија, а кад кујунџија изађе, хаџија ћуташе и чињаше се невешт. Кујунџија, бесан од љутине, осори се на хаџију:

- Вичеш ли ти то мене, хаџијо, и правиш шалу са мном кад ја имам пуне руке посла?

Одговори хаџија мирно:

- Заиста, у Бога су пуније руке посла, па си га ти више пута узалудно викнуо но ја тебе. Ко има право више да се љути - Бог или ти, кујунџијо?

А кујунџија се застиди, врати се у дућан па подви ноге на тезги и језик у устима.

Нема вам, браћо, име Божије непрестано трепери, као кандило, у души, у мислима и у срцу, но нека се не диже до врха језика без важног и свечаног тренутка.

Живљаше неки Црнац као роб у кући белога човека, који имађаше обичај у љутини, да ружи и хули име Божије. А Црнац беше смирен и благочестив човек. И беше у белога газде псето, кога газда веома вољаше. Па се деси једнога дана, да газда страшно ружаше и хуљаше име Божије. Спопаде Црнца мука од тога, па ухвати газдино псето и поче га мазати блатом нечистим. Виде га домаћин, па дрекну:

- Шта то радиш са псетом?

- Оно што и ти са Богом, - одговори Црнац мирно.

А у једној болници на југу беху доктор и његов помоћник на послу међу болесницима нераздвојно од јутра до мрака. Помоћник доктора имађаше прљав језик којим, као гаравом крпом, прљаше све и свакога, ко му на памет долажаше. Од његовог прљавог језика ни Бог Саваот не беше поштеђен.

Једнога дана посети доктора неки његов пријатељ из далека. Доктор га позва, да присуствује операције једне гнојне ране на болеснику. А с доктором беше и његов помоћник. Пријатељу беше мучно на стомаку, када виде страшну рану из које тецијаше гној са убитачним мирисом. А докторов помоћник непрестано псоваше. Упита пријатељ доктора:

- Како можеш слушати овакве богохулне речи?

Одговори доктор:

- Ја сам се навикао, пријатељу, да познајем ране и оно што из њих мора да истиче. Од гнојних рана мора гној отицати. Ко има гноја у телу, на отворене му ране отиче; ко има гноја у души, отиче му гној на уста. Мој помоћник псујући само открива и излива нагомилано зло, као гној из душе своје.

О, Сведржитељу, како да те во не ружи, а човек те ружи? Зашто си створио вола са чистијим устима од човека?

О, Свемилостиви, како да те жабе не псују, а човек те псује? Зашто си створио жабу са племенитијим грлом него човека?

О, Светрпељиви, како да змија не хули на тебе, а човек хули? Зашто си створио змију ближу ангелима него човека?

И Свелепи, како да ветар који, опасује земљу унакрст, не узима узалуд имена твога, а човек узима? Како да је ветар богобојажљивији него човек?

О, пречудно име Божије, како си моћно, како си лепо, како си слатко! Нека би умукла уста моја за навек, када би те изговорила немарно, водено и узалудно.

владика Николај Велимировић

Објаву припремила

Анђелка Кузмановић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ОБЈАШЊЕЊЕ ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ПАСТИРСКО ПИСМО - ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате