Објашњење девете Божије заповести које нам је дао владика Николај Велимировић

Не сведочи лажно на ближњега свога.

А ово значи:

Не буди лажан ни према себи не према другом. Кад говориш лажно о себи, ти сам знаш, да лажеш. Кад говориш лажно о другом, тај други зна, да лажно говориш о њему.

Кад преузносиш себе и хвалишеш се пред људима, људи не знају, но ти сам знаш, да дајеш лажну сведоџбу о себи. А ако поновиш ту лажну сведоџбу о себи више пута, људи ће се временом уверити, да их лажеш. А ако непрекидно понављаш једну лаж о себи, људи ће сви знати да ти говориш лаж, но тада ћеш ти почети веровати сам у своју лаж, и тако ће лаж постати за тебе истина. И привићеш се лажи као што се слепац привикне тами.

А кад говориш лаж о другом човеку, тај човек зна да си лажан сведок против тебе. И ти знаш, да лажеш против њега. Тако, ти си други сведок против самог себе. А Бог је трећи сведок. Кад год, дакле, искажеш једно лажно сведочанство против суседа свога, знај да су тројица сведока против тебе. Бог, твој сусед и ти. И знај, да ће те један од та три сведока проказати целоме свету.

Ево како Бог проказује твоју лажну сведоџбу против твога суседа:

У јендом селу беху Лука и Илија суседи. Лука омрзне на Илију, јер Илија беше бољи и уреднији човек од Луке, који беше пијаница и нерадник. Гоњен мржњом оде Лука суду и тужи Илију, да је говорио погрдне речи против цара. Илија се брањаше колико могаше, па на послетку окрене се Луки и рече: да Бог да сам Бог открио твоју лаж против мене! - Но суд остави Илију у притвору, а Лука се врати кући. Кад бејаше близу куће, он чу кукњаву у кући, и сва му се крв следи, јер се сети клетве Илијине. Ушавши у кућу он виде ужас. Његов стари отац беше пао у ватру и сагорео себи очи и цело лице. Кад виде то Лука својим очим, он занеме, те не могаше ни говорити ни кукати. Сутрадан рано оде суду и призна да је лажно оптужио Илију, те суд одмах пусти Илију, а Луку казни за лажну сведоџбу.

И тако су Луку постигле две казне за један грех: и Божија и људска.

А ево како сусед може да обелодани твоју лажну сведоџбу:

У Ници живљаше један касапин, Анатол. Њега потплати један богат но неваљао трговац да сведочи лажно против свога суседа, Емила, да је он, Анатол, видео Емила кад је овај посуо гасом и запалио кућу онога трговца. И Анатол тако сведочи на суду и закуне се. Емил буде осуђен. Но кад издржи осуду, Емил се закуне, да ће живети у будуће само за то, да докаже, да је Анатол лажно сведочио. Емил је био вредан човек и убрзо стекне хиљаду наполеона да наврати Анатола да призна пред сведоцима да је лажно сведочио. Зато Емил прво нађе људе, познанике Анатолове и ови онда изведу ствар овако:

Они позову једно вече Анатола на вечеру, напију га добро, и онда му кажу, да им треба један сведок, који ће на суду сведочити против некога кафеџије, да је овај јатаковао неким зликовцима. Када су цео план изложили Анатолу, онда изваде на сто хиљаду златних наполеона и упитају га, да ли би он могао наћи једно подесно лице, које би на суду тако и тако сведочило. Анатолу се засветле очи, кад виде онолико злато пред собом, и одмах изјави да ће он сам примити, да буде лажан сведок. Онда ови људи изјаве тобож своју сумњу, да ће он то умети извести, а да се на суду не уплаши и не збуни. Анатол је доказивао ватрено, да је он за то способан. А они га упитају, да ли је он тако нешто икад покушао и вешто извео. Не слутећи никакву замку Анатол им призна, да је он био потплаћен раније једном приликом, да је сведочио лажно против Емила, и да је његова сведоџба отерала Емила на робију. Чим то чују они људи, устану, оду и кажу Емилу. Сутрадан је Емил поднео тужбу суду, и Анатол је суђен и осуђен на тешку робију. Тако је гвоздена правда Божија постигла кривоклетника Анатола и опрала част и образ честитога Емила.

А ево како сам лажан сведок обелодани свој злочин:

У Фиуми беху два младића, два добра друга, Ђорђе и Никола. Обојица нежењени. И обојица заволе једну исту девојку, ћерку сиромашног занатлије Павла Ђованија, који је имао седам ћерки неудатих. Најстаријој беше има Флора. И Ђорђе и Никола, дакле загледају се у Флору. Но, Ђорђе буде хитрији, те он испроси Флору и позове свога пријатеља, да му деверује. Николу спопадне толика завист према своме пријатељу, да се реши, да поквари ствар пошто-пото. Једнога јутра он поче одвраћати Ђорђа да не узима Флору, јер, вели, она је неваљала девојка, која је проводила неваљали живот са многим људима. Ђорђе се тргне као од убода ножа и почне уверавати Николу, да то не може бити истина. Онда му Никола каже, да је сам он имао нечисту везу са Флором. Ђорђе то поверује, оде кући Флориној и откаже се женидба с њом. Цела ствар се сазна и у вароши. Падне љага на целу фамилију Флориног оца. Њене сестре почну је укоравати. А она, да би се оправдала, оде, скочи у море и удави се.

После годину дана Никола сврати у цркву на Велики четвртак и чује свештеника где позива верне да се причесте. "Но, нека не прилазе, каже свештеник, лажови, лопови, кривоклетници, нити они, који су завидели своме ближњем, нити они, који су упрљали част невиној девојци. Јер боље им је, да узму огањ у себе него крв чистога и невинога Исуса Христа".

Никола, чувши ове речи, сав уздрхта као лист на јасици.

Одмах после службе он замоли свештеника, да га исповеди, што свештеник и учини. Никола каже све и упита, шта да ради, те да се спаси од нечисте савести, која га је гризла као гладна лавица. Свештеник му је предлагао разне начине, но, наравно, покајање на првом месту. Између осталог свештеник му каже, да ако се истински стиди свога греха и не плаши казне - да објави своје недело јавно, преко новина. Целу ту ноћ Никола није спавао, прибирајући сву храборст, да учини ово последње. Сутрадан он напише све што је учинио, како је бацио љагу на поштену кућу поштенога занатлије и како је слагао свога пријатеља Ђорђа. На завршетку овако каже: "нећу да идем на суд. Јер суд ме неће осудити на смрт, а ја сам заслужио смрт. Зато ћу сам себе и казнити смрћу". И другога дана обеси се.

О Господе Боже Праведни, како су несретни људи, који не слушају твоју свету заповест, и не зауздавају гвозденом уздом своје грешно срце и свој језик. Помози мени, грешнику, о Боже, да се никад не грешим о истини. Просветли ме истином твојом, Исусе сине Божији, и сагори сву лажност у срцу моме као што воћар сагорева гнездо гусеница на воћки. Амин.

владика Николај Велимировић

Објаву припремила

Анђелка Кузмановић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

 ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ОБЈАШЊЕЊЕ ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате

ПАСТИРСКО ПИСМО - ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ - кликните да прочитате