БЛУД и ШТА ЈЕ БЛУД - прочитајте више о томе кликом на овај линк

Фреска Милице Крушевачке налази се у наосу убске цркве,  са леве стране, испод фреске Свете Евгеније Српске, односно царице Милице. Мањих је димензија и до сада се није могла видети у српским храмовима. На њој је руски мајстор  живописао лик Милице Крушевачке, тј. Милице Костић, мученички пострадале осамнаестогодишње девојке, ученице четвртог разреда Средње медицинске школе у Крушевцу. Њу Српска православна црква још није уписала у диптих светих, али је она својим животом осигурала вечно блаженство у Царству Божјем.

Рођена је 1956. године, као четврто дете у честитој породици Костића, у малом селу Стројинци, подно Копаоника, недалеко од Бруса и Крушевца, старе српске престонице, у којој је живела њена знаменита имењакиња кнегиња Милица, тамо где се Свети кнез Лазар определио да жртвује земаљску славу и част за Царство небеско, да жртвује власт да би сачувао и спасaо народ. Шест векова касније, Милица Костић жртвује своју младост и живот да би сачувала образ и спасла част и душу.

Била је васпитана на најбољим патријархалним начелима побожне породице и одликовала ју је, по сведочењу њених ближњих, изузетна одговорност. Године 1971, уписала је први разред Средње медицинске школе у Крушевцу. Била је понос својим родитељима, јер је једина од њихово четворо деце ишла у средњу школу. По сведочењу њене најбоље другарице из тог периода, била је изузетно марљива и волела је да учи, а што се њених других особина тиче, остало је забележено следеће: „Није оговарала, никада није ништа ружно проговорила, непотребне приче није водила, није рекла ништа неистинито. Није је бринуло шта ће рећи други, јер је, у својој једноставности, успела да сачува оно детиње у себи.“ Речју, била је: „Као да је сам Бог послао да покаже људима како треба бити добар, поштен и частан “, по речима Мирољуба Јанковића код чијих родитеља је становала. („Православље“, број 1118)

Тог 2. септембра 1974. године, на самом почетку нове школске године, док је, као осамнаестогодишња ученица тек уписаног четвртог разреда Средње медицинске школе у Крушевцу, сама шетала градом, пришао јој је непознати младић и замолио је да, из стана једне вишеспратнице у центру града, позове његову девојку, чији родитељи бране да се виђа са њим. Не слутећи ништа, пристала је да помогне младићу.

Попела се до 11. спрата и зазвонила на врата. Ушла је у стан и тада је почела језива драма. У стану су била четири обесна младића, а убрзо је ушао и младић коме је хтела да помогне. Физички су насрнули на незаштићену девојку с намером да је силују. Борећи се са петорицом безумних силоватеља, успела је да разбије велики прозор и стрмоглави се са високе зграде у амбис.

Пошто је пала на тенду ресторана у приземљу зграде, није на месту издахнула, него је живела у болници још око двадесет четири сата, тако да је било могуће чути и забележити неколико њених последњих реченица изнетих пред др Петром Машићем, из којих се може видети да се она бацила са једанаестог спрата тражећи спасење:

„Замолио ме да му позовем девојку... Лепо ме је замолио, и допало ми се што се боји родитеља своје девојке... Навалили су на мене. Хтели су ми тело. Хтели су да ишчупају срце. Да ме осрамоте и да ми одузму све што имам. Спас сам нашла у амбису. Запливала сам, и ево ме, чика Перо. Сад сам слободна...“ („Шумадијска Марија Горети“ у: „Глас Концила“, година 13, број 20, листопад 1974.) После неког времена, издахнула је у крушевачкој болници и похитала у наручје Ономе који је Љубав која никада не престаје.

Др Радослав Марјановић, хирург Медицинског центра у Крушевцу, дао је „Илустрованој политици“ важно сведочанство о Милици, и о њеним последњим тренуцима пред смрт: „Милица Костић је била код нас на пракси, и сви смо је познавали као да је била у радном односу... Били смо обавештени да је нека девојка обешчашћена, потражила спас и слободу у бездану. Не могу да вам опишем наш револт и огорчење. У исто време били смо поносни што имамо такве девојке. Кад сам чуо да је то Милица, учинило ми се као да је моје дете. Сви смо плакали, а само да знате како је била тих последњих тренутака лепа. Дрхтала је као срна. Из зеница јој је зрачио неки понос, задовољство. А знали смо да је смрт близу. И камен би тада проплакао...“ („Дрхтала је као срна“, у: „ Илустрована политика“ од 10. септембра 1974, Београд)

По одобрењу тадашњег епископа жичког Василија, једног од најугледнијих српских владика у то време, над Милицом је извршено опело.

После њене трагичне смрти, а под притиском јавности, похапшени су и осуђени  насилници који су, већ неко време пре трагичног догађаја, терорисали девојке у Крушевцу.

У јавности се тим поводом отворила велика расправа и водила жестока полемика која је покренула многа питања: да ли је то мучеништво или самоубиство, јунаштво или кукавичлук? Многи су покушавали, свако према снази свог ума, духа или учености, да дају одговор на ово кључно питање. Марксистички оријентисани социолози су кривца за овај догађај видели у Миличином патријархалном васпитању, по коме су идеали части и девствености важнији од живота.

Вести о овом трагичном случају објавили су многи листови и часописи тог времена, тражећи одговоре на ова питања. Ту су „Илустрована политика“, затим „Политика-Експрес“ која пише серију чланака о Милици Костић, док римокатолички „Глас Концила“ из Загреба, у насловници чланка од 6. октобра 1974. године, Милицу назива „Шумадијска Марија Горети“, по девици-мученици римокатоличке цркве.

Епископ рашко-призренски, потоњи патријарх  Павле, у службеном листу Српске православне цркве, „Гласнику“ из маја 1975. године, пише да је, свакако, реч о Миличином мученичком пострадању и жртвовању зарад хришћанских идеала девствености и невиности. Истовремено, он Милицу види и као „борца за достојанство људске личности“, јер је, како у истом тексту наводи, својим поступком успела да „протресе савест многих родитеља и друштвених чинилаца да озбиљније размисле и предузму кораке против силеџијства и злоупотребе своје на рачун туђе слободе и достојанства.“

На питање новинара „Да ли је Милица веровала у Бога?“, неко од родбине, увређено је одговорио: „Да није веровала, не би то учинила.“

Лик Милице Крушевачке убска црква чува у нади и са жељом да је српски народ и његова Црква никада не забораве, него да је сачувају у вечном памћењу као залог будућности, као опомену савести заједнице да се преко насиља не сме прелазити.

Ако знамо да је фреска „прозор“ у вечност, надамо се да ћемо, посредством ње, моћи да сагледамо сву изузетност ове девојке, и верујемо да ће се пред њом многи молити за српску омладину, да јој Миличина чиста љубав буде узор, да је Бог сачува од површности свакодневице и да јој дарује свест о истинским, животним вредностима.

                                                                                        Из  Летописа цркве на Убу

                                                                              Tекст приредила: Живана Баратовић