Као православни хришћани имамо љубав „По којој ће вас познати сви у свету“, каже Господ. Не желимо никог да критикујемо, наша је дужност да се Богу молимо и честит живот живимо. Али ми смо и становници овога света у ком имамо потребе. Поред основних потреба, постоје и опште друштвене потребе. Имати здраствену књижицу која је обичан картончић је потребно, али имати чип у руци под ознаком „666“ већ прелази границу и ствара сумњу, да се нешто иза тога крије.  Ако је знак, само ствар пуке ознаке, а не и ствар значења, онда ознака може бити и перушка од петла, али нико је не употреби.

Преко разних друштвених потреба, многе организације покушавају да нам наметну своје вредности. Морамо се опремити знањем и учврстити у вери, не да би се борили против других, него да бисмо се молили Богу за себе и друге; чврсто, честито и побожно живети. Никада не  смемо заборавити оно вечно што не пролази, оно што Бог очекује од нас „Иштите најпре Царства Божијег и праведности његове“ и ми се трудимо тако.

 Као православни хришћани припадамо свету хришћана. Свака верска заједница има свој клир, у чијем саставу су било свештеници, свећеници, имами, бискупи, епископи, итд. Неки се воде у складу са својом вером, Неки се воде у складу са својом верском философијом  као што је у Будизму. А неки желе да се воде собом, и да воде друге. Између свега тога треба остати чист и светао, а то можемо једино молитвом Богу, и соптвеним примером, гледајући у Богочовека - Христа. Живимо живот достојан човека, волимо друге и поштујмо! Можемо са другима разговарати, можемо се и дружити, али морамо знати да се не можемо поистоветити. Јер шта има заједничко вера и невера, праведност и безакоње. Можемо се не слагати са другима, не смемо се свађати, боље је да се не познајемо, него да се у познавању препиремо. Али то што ми не желимо сукоб са другима, то што се повлачимо, и дистанцирамо друга страна може схватити као нашу слабост. Нови светски поредак сматра да је поштен човек неспособан човек, да је  безазленост неспособност.

Реформу Христовог домостроје спасења нисмо радили, нити ћемо радити. Верујемо Њему Сину Божијем. Верујемо у Њега на исти начин на који су веровали они који су живели пре него што је свет чуо за нас Србе. Не дирамо никога, из нашег православља нису настале никакве секте, удружења, покрети, никога нисмо унијатили. Па коме онда сметамо? Цивилизован смо свет и можемо разговарати, али ако се не сложимо са саговорником, не значи да смо против њега, односно његовог мишљења и делања, да нисмо најпре људи достојни поштовања.

Покрет који жели да обједини и у нечију сврху подреди православни свет зове се Екуменизам. Почетак екуменизма везује се за скуп и Единбургу (Шкотска) 1910. године, где је у оквиру Светске мисионарске конференције постављен темељ покрета, који жели да отпочне са уједињењем свих протестантских заједница у један савез. Кључни организатор ове манифестације и потоњи истакнути лидер је био амерички методиста Џон Мот (1865-1955), јавни марксиста и масон. Када преведемо, реч екуменизам значи насељени свет, цела васељења. Уједно подразумева зближавање и покушај зближавања унутар хришћанских цркава. 

Питање које се отвара између нас уз помоћ здравог разума: „Када је извор ишао код притока своји? Када је извор ишао дуж речног корита и маштао о сједињењу ради опстанка и јединства читаве реке? Када је извор ишао у пребарке и вирове да разговара о количини,снази и путу воде која пролази? Па зашто ће учење православно које је БОГ научио и оставио као пут у вечност људима, да прави нови завез? Ко то жели Бога да реформише?“ Извор учења православног је Богочовек Христос који је рекао: „Ако желите задобити Царство Божије и живот вечни пођите за мном“. Армија мученика, светитеља, чудотвораца, просветитеља, и честитог народа хришћанског које је Бог уздигао и усинио на ниво Светости и вечне непролазности гледала је у Христа. БОГ нас поучио и научио, а ми људи хоћемо Њега да реформишемо, ми смртници које нико није питао да ли ће се родити, када, што, како, који не знамо ни колико дана ћемо живети. Једна водена и блатњава лопта што се земља зове, ако би само један дан закаснила да се окрене око саме себе, све би отишло бестрага. Хоћемо ли и њу да реформишемо, хоћемо ли њу да навијемо да стигне на време? Ако та иста лопта окрене свој смер, па се загреје северни уместо јужног пола, хоће ли нас питати, није нас питала ни за овај смер, па што би за други? Неко је све то уредио да иде својим током. Неко ко воли и жели да све то постоји. Неко ко све то држи-Сведржитељ, Бог који себе даје и открива кроз свог Сина Господа Исуса Христа. Он нас воли, ми Њега треба да волимо, а не да га реформишемо. Требало би да уједињујемо себе у љубави, а не све верске заједнице, које често изгледају  као покрети за ослобођење, сврстамо у свеопшту религију. Из тих побуда и покрета против папе у Риму настао је протестантизам. Није протестантизам нова или неке друга вера, него је отпор према самопроглашеном„безгрешном“ ауторитету који седи у Ватикану.

Поред других разлога, чвор замке екуменизма је у првом међу равнима. Обједињавање свих верских хришћанских заједница у једну захтева проглашење једног који ће бити раван међу другима. Као што је патријарх у православљу први међу равним епископима, тако у свехришћанској цркви потребно је да буде један међу свима који ће бити први међу равнима.  Апостол Петар био је први у апостолској заједници. Први не због власти, памети или знања, него због ватреног карактера, ревности, и љубави према Господу. Иако је био слаб као и сваки човек, и три пута из страха се одрекао Господа, али се одмах покајао, и свет обишао учећи људе покајању и Царству Божијем. Никада није био епископ Рима, ни Он нити било који други апостол, било ког другог града. Први епископ или римокатолички папа Рима био је Лин, други Анаклит,  трећи Климент и тако редом. Апостоли су проповедали хришћанство и постављали епископе у градовима. По ком основу онда епископ Рима самопроглашава себе наследником Петра, само зато што је епископ Рима главног града тадашње царевине? Несхватљиво! Pontifeks Maksimus, што значи ‚‚Врховни Понтиф``  је био највиши свештеник древног римског ``Колегија понтифа`` .То је била највиша свештеничка функција у римској религији доступна искључиво патрицијима све до 254. пне. значи пре рођења Сина Божијег.Данашња једна од титула римског: епископа, бискупа или римокатоличког папе је "Pontifeks Maksimus". То је титула као што видимо  римског многобожачког света!

Али ми не говоримо о врховним свештеницима у многобоштву. Него о хришћанским епископима које су апостоли по градовима постављали када су проповедели и крштавали људе.  Хрићанство је питање вере у оваплоћеног Бога, и љубави према ближњем, а не командовања и уређивања живота ближњег и читаве цркве. Копирање многобожачке титуле, и власти римског цара, над тадашњим знаним светом, на тело Христово цркву, од стране епископа цркве, је Богохулство. Син Божији Христос умио је ноге својим ученицима и апостолима, показао тиме бескрајно смирење, дајући пример и њима и свима нама да смо на овом свету да служимо, а не да нам служе, као што је и Он сам дошао да нам служи, да се жртвује и да грешном човеку покаже пут љубави који води у живот вечни, што је циљ и потреба наша. Апостол Петар није се осетио достојним да му Господ умије ноге, на шта му је Господ одговорио: „Ако вам не умијем ноге апостоли, онда нећеш имати удела са мном“. Није ствар у ногама да се неко не збуни, него у служењу. Жели Господ показати смирење, љубав и удео у нашем животу, као и нашу одговорност једних према другима.

Колика је доза охолости епископа Рима, превазилази жељу чак и ближњем да командује, и иде толико далеко да себе прогласи непогрешивим. Где пише у Светом Писму, или где се памти у Предању цркве или историје света, да је било који пророк, апостол,светитељ, мученик, епископ за себе рекао- Ја сам безрешан, моје одлуке су непогрешива одлука Светог Духа? Погледајмо Светог Јована Крститеља који каже: „Ја идем проповедајући покајање, а замном иде онај који је већи од мене коме нисам достојан одрешити рамена на сандалама(пертле)“. Свети Јован тако сматра о себи. Свети Василије, савременик наше новије историје, велики молитвеник Божији и чудотворац нигде ни не помисли да каже ја сам такав и такав, него се повуче у гудуре планинске далеко од света да се  у самоћи моли Богу. А Бог га прогласи међу нама светим. Бог нам показа Светитеља, човека коме се ми молимо, да нас заступа код свевишњег Творца. 

Замислимо неку будућу свеопшту цркву, мислим на храм, не дао Бог да се догоди, у којој ће бити фреске на зидовима, а на фрескама новомученици Јасеновачки, а до њих Алојзије Степинац кога римокатоличка црква жели прогласити светим. Која свест може дозволити уједињење у свеопшту хришћанску цркву, злотвора и кољача српске деце, и ставити га на зид са било којим другим светитељем!

А како ћемо бити уједињени, а у исто време рећи тај ваш светитељ је кољач!? Колико би помрачење православних глава требало да се догоди, да би смо пристали на тако нешто. А ми Срби смо склони томе, ми смо на Крфу укинули сопствену државу да бисмо направили Југославију, читав свет нам се чудио. Исти ти које смо тако жучно желели у заједницу убили су нам краља - симбол наше националне свести. Исти ти руковођени папом Пијем ХII убијали су људе у Јасеновцу само зато што су православни Срби. Где је крај нашем уништењу, да ли у новом уједињењу, у новом Јасеновачком казану са благословом!, у новој заједници!? Не дао Бог!.

Наставиће се...

                                                                                                                          Дипломирани теолог 

 Вероучитељ Марко Рафаиловић