Свети Сава најбољи наставник и научитељ на  путу спасења

Свечани културно-уметнички програм отпочео је Светосавском химном и молитвом Оче наш у извођењу градског хора „Хаџи Рувим“ из Лајковца у присуству архијерејског намесника тамнавског, свештенства, монаштва, председника општине Лајковац, учитеља, наставника, најмлађих и многих заинтересованих. У поздравном обраћању, директор Градске библиотеке  г-ђа Снежана Бугарчић потсетила нас је свих предавача који су увеличавали Светосавску академију у Лајковцу. Били су то: проф. др. Радован Биговић, професор и декан Православног богословског факултета у Београду, затим протојереј-ставрофор Митар Миловановић, архијерејски намесник тамнавски, монах Доситеј Хиландарац, јерођакон Силуан (Мракић), садашњи секретар Епископа ваљевског, архимандрит Никодим (Богосављевић), игуман манастира Рибница код Мионице, проф. др. Миро Вуксановић, потпредседник Матице српске и монахиња Ирина, настојатељица манастира Грабовац код Обреновца, чија имена обавезују организаторе.

- Захваљујем се Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском Господину Милутину – нашем драгом Архијереју, који ми је указао посебну част и поверење благословивши ми да Вам се вечерас обратим.

Захвалан сам ништа мање организаторима Светосавске академије у овом граду који се по својој љубави коју и на овај начин  изражава према Највећем сину рода српског – Светитељу Сави засигурно може назвати светосавским, а посебно издвајам госпођу Снежану Бугарчић, директора градске библиотеке.

Не претендујући на неко високо академско излагање и оригиналност, које, чини ми се, често умеју да на своме бремену носе непотребне формалности удаљавајући се тиме од оног суштинског, потрудићу се да о Светом Сави вечерас говорим позивајући се првенствено на искуство оних који су очистивши најпре своје срце од греха и страсти стекли Ум Христов и које је Господ удостојио да о Светитељу проговоре у љубави и истини- започиње своје слово млади докторант богословља.

– Нарочити значај имало је Савино старање о православности цркве и народа у строго православном духу. Монаштво је усмерено светогорским путем. Старање о монаштву показује се као једна од главних Савиних преокупација на путовањима по Истоку 1229. и 1234. године. Већ до 1196. године која се узима као година Немањине абдикације, подигнуто је доста манастира у долинама Лима, Ибра, Топлице и Мораве; ту су: манастир Светих Петра и Павла (Бијело Поље), Бистрица, Кончул, Ђурђеви Ступови, Студеница, Свети Никола код Куршумлије и Богородица Топличка. Међу овим манастирима било је и женских. Из ранијег периода наслеђени су такође неки манастири: Стара Павлица на Ибру, Свети Никола у Дабру и Свети Ђорђе у Дабру, Ариље и Градац Ибарски (Богородица Градачка). То значи да је монашка традиција она база на којој се после развија српска аутокефалија. Исто тако, у овој значајној мрежи манастира треба гледати преноснике и расаднике оних монашких и књижевних традиција које из охридске области долазе у српске земље преко зоне трансмисије северно од линије Тетово – Скопље – Кратово, зоне у етничком погледу већ српске, у сфери старијих монашких култова пчињско-осоговског краја (Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски). На другој страни, Хиландар, ван српског политичког и етничког подручја, носилац је и покретач светосавске реформе и организације монаштва у Срба. Немањини синови подижу до 1243. године и нове манастире: Жича, Хвосно, Пећ; у овај последњи манастир биће премештено и седиште архиепископије после провале Монгола и првог спаљивања Жиче (1284). Осим тога Будимља односно Ђурђеви Ступови у долини Лима, Морача, а у приморју Врањина, Превлака и Богородица Стонска. Сваки је овај манастир у мањој или већој мери преузео улогу књижевног, не само монашког средишта. У некима од њих морало је још од Савиних времена бити организованих скрипторија...

Дозволите ми да управо речима којима Свети Сава завршава Житије свога оца Преподобног Симеона Мироточивог и ја завршим своје скромно вечерашње излагање. Свако ко жели да иде путем Светог Саве засигурно ће ове богомудре речи доживети као својеврсно призвање, а оне гласе: Ум наш, дакле, нека буде на небесима у гледању на красоте рајске, на обитељи вечне, на анђелске хорове, на онај живот, где ли су како ли су душе праведника или грешника; како ли ће се јавити велики Бог и Спас наш Исус Христос, према оној просвећеној речи: „Небеса ће проћи са хуком, ваздуси спаљени ће се разрушити, земља и што је на њој и дела биће сажежени!“ Какво ли ће ту свака душа саврсно тело добити? Какво ли ће бити збориште то мноштво људи од Адама до краја света? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца светлије лице? Какав ли ћемо глас његов чути, да ли праведницима које прима у царство небеско или грешницима које шаље у вечну муку?

Ово треба, љубљена браћо моја, да бринемо и помишљамо, у овом да живимо, јер смо ван света, јер живот на небесима имамо, овај живот у миру проводећи, наду имајући да ћемо у Христу Господу нашем стећи наду вечних добара, заступништвом пресвете Владичице наше Богородице и Добротворке, и молитвама преподобнога и блаженога оца нашега и ктитора господина Симеона - надахнуто је проповедао Бојан Грујичић на Светосавској академији у Лајковцу.

Александар Мандарић, вероучутељ