ОД ИСТОРИЈЕ ДО САДАШЊОСТИ

НАУЧНО ОПРАВДАЊЕ МИСИЈЕ ЦРКВЕ И ЊЕН КОРАК СА ВРЕМЕНОМ

 

-црквене парохије образоване су у оквиру преиндустијског друштва. Чланови сваке парохије, упркос социјалним разликама, живели су на јединственом географском простору и чинили нераздељиву целину. У средишту тог географског простора налазила се црква, која је била место састајања чланова заједнице. Началник парохије могао је познавати чланове парохије, као што су и чланови парохије могли познавати једни друге и началника
-такво стање, међутим, у савременом индустријском и постиндустријском друштву готово да не постоји. Осим неких аграрних области, где се унеколико још увек чува традиционални заједничарски дух и виду парохије, опште стање је потпуно другачије.
-Црква не надањује својим духом и присуством цео друштвени живот, већ се доживљава као специјализована структура која служи "верским потребама"
-то што људи живе близу једни другима не подразумева постојање заједничкарског духа, па чак ни једноставних друштвених односа међу њима. У истом делу града или чак у истој згради често живе људи који се не познају. Упоредо с тим, различити разлози - посао, образовање, забава, као и други узроци - доприносе приближавању људи који живе далеко једни од других, као и развој нових облика друштвених односа
-такозвана владавина простора и светско информативно друштво успостављају нове облике односа људи, једних с другима и с окружењем, док се истовремено отварају нове перспективе у образовању и организовању човековог живота које Црква не може занемарити
-Чак и породица, првобитна група која је најзначајнија за повезивање појединца с Црквом, раздваја се од ње или ограничава те односе на област обреда. Парохија од првобитне друштвене групе постаје друштвена институција која има посебну мисију
-да би црква могла правилно одговорити потребама савременоог друштва, неопходно је да се преустроји у складу са савременим друштвеним околностима, а користећи средства која на располагању има савремени човек
-основно обележје данашњег стања у друштву јесте обједињавајне простора. Простор је у данашњем друштву чинилац раздвајања или препрека међусобном приближавању људи, и изгубио је првобитни значај
-време, други основни чинилац, задобило је већи значај у савремено животу
-због тога се и основа црквеног преустројства не сме свести на статичност простора, већ треба да обухвати и динамичност времена
-време које човек нужно проведе у различитим делатностима, задовољавању различитих потреба, које постају све веће, као и слободно време које добија ограничавањем рада или непроширивањем делатности, мртво време које проведе у саобраћају и чекањима у свакодневном животу, као и обавезно слободно време које се се углавном обезбеђује на основу државих закона или закона појединих организација
-иако није било централног планирања нити систематског старања о томе, учињени су значајни покушаји модернизовања црквеног рада и његовог прилагођавања новим потребама друштвеног живота, што су чиниле митрополије, парохије, као и харизматични клирици и верска братства
-у оквиру личног живота верних, систематска лична комуникација, духовно вођење, препоручивање умне молитве или, у оквиру групног живота, подстицање обредног живота коришћењем ноћних или других подесних сати за савршавање Свете Литургије или других служби, организовање поклоничких путовања или екскурзија
-сродна област у којој је отпочето црквено деловање јесте област електронске мреже (интернета). Интернет Цркви може послужити као својеврсно средство за разноврсан дидактички, пастирски, друштвени и мисионарски рад
-али и тај начин, који није потпуно личан, уколико се нуде глас и слика, има својих предности.
-преустројавање се не може ослонити на бирократију, већ на пуноћу Цркве. Проблем Цркве данас углавном није проблем метода организације, већ и вере и живота - не зато што правилна методологија и организација нису потребне, већ зато што оне могу бити аутентичне и делотворне само ако произилазе из живота чланова Цркве
-нов облик парохије може се створити унутар постојећих парохија. Обнављање пастирске бриге за верне који су заинтересовани за Цркву, давање вредности обредном животу, развој колективне свести и живих језгара у окриљу шире црквене заједнице јесу почетак органског развоја и модернизације цркве
-без обзира на то колико се свет удаљио од Цркве и њеног обреда, он с њом и даље има многе тачке додира и општења
-крштење, хришћанско име, уобичајени црквени обреди или службе, попут венчања, сахране, помена, јесу могућност за развој односа са Црквом
-конзервативан став, колико год да је користан у посебним околностима, попут оних у каквима су током последњих деценија биле Православне Цркве у Источној Европи, показује се као недовољан или опасан у периодима снажних превирања и промена попут данашњег. Црква се не ослања на конзервативност, већ Предање, а оно је покрет и живот. То је струја која се разлива историјом како би прихватила и обновила целу творевину. Када Црква не прихвата целу творевину, када се не стара о томе да користи људска достигнућа усаглашавајући их са својом перспективом, када се ограничава на неке посебне "верске" области, не укључујући у своју перспективу целокуппан свет, она губи свеобухватност и идентитет, постаје делимична и, с тог становиштва посматрано, "јеретичка". То се лако може догодити у покушају прилагођавања савременом плуралистичком друштву
-обнаваљање парохије може се остварити само на основу Свете Евхаристије
-Црква мора узети у обзир озбиљно појаву глобализације која се у наше доба снажно намеће. Модерна глобализација појављује се на безличним нивоима и развија се помоћу власти. Глобализација економије и власти поништава државне границе и национална обележја, користећи и њих као своја оружја. Насупрот томе, међутим, постоји хришћански глобализам, који Црква од почетка развија. Тај глобализам темељи се на човековој личности, поштује сваку јединственост и развија се љубављу и слободом

Погледајте и: