Јунаци Тамнаве

Јунаци Тамнаве Више хиљада Тамнаваца учестововало je у ослободилачким ратовима од 1912. до 1913. године и тако су постали актери познате „Голготе и Васкрса Србије”. Многи су одушевљено и без позива хитали на мобилизацију да бране родну груду јер више нису могли и хтели да слушају вапаје свог народа под турским јармом. Зато се тим поводом све чешће чуло „Што би дике оде у војнике, што би шкарта оста да се карта”. Скоро једна трећина учесника балканских и Првог светског рата није се вратила кући.

Оно најмање што можемо учинити за њих је да трајно чувамо и са генерације на генерацију преносимо успомену на њих и да их тако отргнемо од заборава. Међу многобројнијим храбрим Тамнавцима у тим ратовима најхрабрији су били следећи носиоци оредна Карађорђеве звезде са мачевима: 

недеља, 16 фебруар 2014 12:00

ВИШЊИЋ СТЕВАН

Оцените овај чланак
(7 Гласова)
Вишњић Стеван

За осведочену личну храброст на Биљегу и Костајнику код Крупња 1914. године, када је као вођа извиђача заробио 40 непријатељских војника, указом од 15. јуна 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде. 

Вишњић Стеван, познати трговац и наредник у резерви (Стрмово, Бајина Башта, 27. XII 1887- Уб, 23. IV 1957). Отац Михаило и мајка Катарина, пољопривредници. По завршетку основне школе, попут неких својих земљака, кренуо је „трбухом за крухом“. Из своје врлетне и сиромашне Соколске нахије стигао је у равну и плодну Тамнаву и настанио се у Убу, где је започео и окончао изучавање древног абаџијског заната. Природно обдарен, а уз то вредан, упоран и спретан постао је добар абаџијски шегрт и калфа, а изнад свега одличан мајстор.  Благовремено је регулисао војну обавезу у IV пешадијском пуку и стекао чин резервног пешадијског поднаредника. Са тим чином активно је учествовао у оба балканска и Првом светском рату и два пута рањаван. За осведочену личну храброст на Биљегу и Костајнику код Крупња 1914. године, када је као вођа извиђача заробио 40 непријатељских војника, указом од 15. јуна 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде. Зна се да је поред њега имао Медаљу за ревносну службу, Медаљу за храброст, Руску сребрну медаљу, све три споменице за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године и Албанску споменицу.  По завршетку Првог светског рата имао је прву ортачку абаџијску радњу са Милорадом Ћираковићем, познатим абаџијом и трговцем из Уба. Временом су се раздвојили па је свако радио за себе. Стеван је образовао мануфактурну бакалску и шпекулативну трговину. Поред продаје својих абаџијских производа и текстила бавио се прометом других артикала широке потрошње. Пошто се добро обогатио почео је да тргује и житом, воћем па и свињама. На тим пословима имао је стално ангажовано по десетак радника и бар толико ученика-шегрта. Као врло предузимљив и рационалан човек стекао је солидан иметак, који се углавном састојао од бројних непокретности. Тако је у самом Убу имао више стамбених и пословних зграда. Кућа у којој је становао са својом породицом налазила се у Првомајској улици бр.6. У дну његовог дворишта, према садашњем централном градском тргу, била је још једна комбинована зграда.У њеном приземљу била је абаџијска радња а на спрату чардаци и пар соба у којима су становали шегрти, калфе и други његови радници. Крај пута од Уба за Памбуковицу имао је велики плац са огромним магацинима и чардацима у облику слова „П“. У десном крилу тог магацина такође је становао један његов радник са својом породицом. Испод тог станчића била је инсталирана вага за мерење жита и других кабастих производа. До Ћираковићевог магацина имао је још једну абаџијску радњу са чардацима. То је она зграда у којој се налазила популарна убска кафана „Српски чардак“. Имао је већи комплекс земље на убском брду „Шепковац“ и у Звиздару. По окончању Другог светског рата највећи део имовине је конфискован. То никако није могао прежалити па је из дана у дан био све депресивнији. Савременици тврде да му је и то помогло да прерано умре. Био је ожењен Полексијом-Полом Рекалић (Шабац, 1900. -Уб, 1985.), домаћицом која је одрасла код своје тетке  и тече на Убу. Имали су шесторо деце - три сина и три кћери. Нажалост нико од њих више није међу живима. Син им Јосип, правник, у младости активно се бавио спортом. Био је члан Атлетског клуба “Црвена звезда“ из Београда, државни рекордер и репрезентативац у трчању на кратким стазама и штафети 4х100 метара. Погинуо је на службеном путу, у Замбији 4. новембра 1970. године.

 

Милорад Радојчић
Ваљево

 

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

 

Webcam Live

  • Прошетајте са нама и упознајте једну од најлеших цркви у Србији! Можете видети предиван амбијент порте у којем је смештен, фрескописање руских уметника, музеј и читаоницу, Цркву Светог Макарија Великога и Крстионицу Пресвете Богородице Тројеручице!

    Прошетајте са нама кроз Храм

 

  • Погледајте видео снимљен из ваздуха и упознајте унутрашњост  и спољашњост нашег Храм Христа Спаситеља из предивне перспективе. Видео је снимљен специјалном опремом и пружа Вам јединствен  доживљај и  нестварне  призоре !

    Храм из ваздуха

 

  • Ми смо ту да саслушамо сваки Bаш предлог и сугестију али и да вам одговоримо на питања из духовног живота. Неко од наших духовника ће вам са задовољством и уз Божију помоћ одговорити или размотрити Ваш предлог и сугестију.

    Питајте духовника

 

Издвајамо из галерије:

Погледајте комплетну галерију слика Храма Христа Спаситеља Галеријa