Путевима ходочасника

Путевима ходочасника ПУТЕВИМА ХОДОЧАСНИКА је рубрика која кроз личне приче и доживљаје оних који су ходочастиоли пут православних светиња, води се идејом да зближи људе, да нас упозна са Истином светиња и да нас приближи познавању наше вере.

Позивамо вас да својим коментарима и предлогом текстова активно учествујете у стварању ове рубрике, јер смо једино тако, сви заједно, ближи идеји приближавања Творцу кроз православне светиње широм света.

Коментаре дајте на саме текстове, ширите их путем социјалних мрежа, а ваше идеје, предлоге и сугестије, ван наших објављених текстова, шаљите електронском поштом на адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Учествујте са нама, јер Исус је рекао: “Где су двоје или троје у име моје, и ја сам са њима“.

петак, 03 јун 2016 07:00

ЕГИНА ПУТОПИС - ОД 9 ДО 13 ОКТОБРА 2015 ГОДИНЕ - V ДЕО

Оцените овај чланак
(2 Гласова)
Ауторка текста испред иконе Светог Нектарија

Размишљам о речима да на Егину долази само онај кога Свети Нектарије позива! Господе, хвала ти што си ме  удостојио да будем на овом светом месту!  Улазимо у конак који је са десне стране манастира. На десној  је степениште и женски део конака. На левој се налази храм који се закључава. У њему  је светац, тамо су мошти, али је тамо и живи светац...  То су Камариза  и Егина.

Лука Пиреј, Атина

Пиреј значи место преко пролаза. То је данас главна  лука у Грчкој и по броју туриста-путника, најважнија   лука у Европи (по подацима са интернета, на годишњем нивоу, деветнаест милиона путника користи ову луку). Док чекамо наш трајект, бележимо све што нас окружује. Девојке стављају камилавку свештеника Мирка на своје главе и фотографишу  се са њим. Спонтано настаје прича да је то знак да ће се ускоро удати. Смех и сунце, радост на лицима присутних и брод  који чека своје путнике – то је слика Пиреја у октобру ове године.  Аутобус  је  морао да сачека други трајект. Желимо да будемо на палуби. Стављамо мараме  и уживамо у дану и погледу. Вожња до Егине траје око сат и по времена.  У тренутку се појављује таман велики облак изнад наших глава. Постаје хладно. Таласи имају црну боју.  Све је некако мрачно, а ми смо на отвореном мору. Нас неколико причамо о мом недавном  сну.  У њему има мистичности без страха, узвишености и смирености.  Оно чега се сећам је без континуитета, памтим само неке слике: монаси, свештеници –  у ризама, мрак,  тамно море и одсјај неке светлости, огроман сплав – место преко пролаза, и људи који у тишини путују. Ево мог сна, он је онда био наговештај овог путовања. Почиње киша. Неки немир титра ми у души када чујем Биљу како говори: „Одмах сам се сетила Вањиног сна!“ Призивам смирење из сна.  Тешим себе, а говорим Биљи да ничег  страшног није било у сну. Све је било мирно, спокојно.  Тако је и сада. Почиње киша и јак ветар.  Гоца и ја силазимо у ресторан како бисмо се склониле од ветра и кише.  Поново излазим да бих направила  фотографије.  За једну је монах Марко рекао да делује апокалиптично. Ускоро се разданило. Појавило се сунце. Црни облак је на чудесан начин нестао. Однекуд  чујем  Наталијин глас који каже да је Свети Нектарије раширио руке да нас загрли и склонио све препреке које су нам на путу до њега. Она то каже лаким гласом, весело,  звонко и певљиво, некако обично и простодушно. И ја јој верујем.  Овим плавим морем пловио је некада Свети Нектарије и поздрављао галебове као што и ми радимо. Зато смо и ми, у овом тајанству плаветнила, заштићени Његовим загрљајем.  При изласку са брода,  примећујем необичну старицу.  Док чекамо аутобус, имамо времена да пробамо гирос. Уживамо у дивном октобарском дану у једном грчком ресторану на острву  Егина. Једна црна мачка спава на монашкој ризи нашег монаха Марка.  Бележим  тај тренутак. 

На Егини –мошти, келија  и гроб Светог Нектарија

Аутобус  стиже  у манастир. Природно окружење на путу према манастиру делује нестварно.  Октобарске боје  разноликом растињу  дају посебну лепоту.  У брду преко пута  светле  испоснице. Слика  је блиска оној из Палестине.  Б. Ивана, Биља и ја смо делиле те тренутке. Присећамо их се и на овом путовању. Присећамо се  изненадног  позива и нашег одласка у  Јерусалим. Задивљено  откривамо  многоструке везе међу догађајима и  људима.  Ево „Суматре“  Милоша  Црњанског, помислих уздрхтало и радосно. И наш монах Марко познаје Душана Михалека, музиколога, из Израела. Причамо о њему. Он је био наш вођа пута у  Јерусалиму, Назарету, Витлејему... Наш монах је радио на радију, учествовао у музичким програмима. Зато добро познаје традиционалну, етно музику.  Узимамо ствари из аутобуса. На левој  страни, на самом уласку у манастирски комплекс, налази се  велика икона Светог Нектарија, на којој је Он раширених руку. Позива нас у свој заштитнички загрљај. То нам је рекла и Наталија на броду.  Размишљам о речима да на Егину долази само онај кога Свети Нектарије позива! Господе, хвала ти што си ме  удостојио да будем на овом светом месту!  Улазимо у конак који је са десне стране манастира. На десној  је степениште и женски део конака. На левој се налази храм који се закључава. У њему  је светац, тамо су мошти, али је тамо и живи светац...  То су Камариза  и Егина. И дом Старца Нектарија  у Камаризи налази се лево од   храма и овде у манастиру на  левој страни  је црква са моштима. Не знам да ли је ово слика из мог недавног сна. Неки детаљи сличе овој стварности.  На степеништу  нас  чека старица са брода.  Седи и посматра нас мирноћом коју имају људи којима ништа није потребно после истинске спознаје Бога.  Она је ту, чини се, вековима. Чим смо се сместили, кренули смо ка цркви да се поклонимо моштима  Светог Нектарија. Храм Пресвете  Тројице  је,  1904. године, саградио Свети Нектарије. Сетих се сна од пре два месеца у конаку  манастира Светог  Прохора  Пчињског.  Отварам  велику  књигу, раскошно и богато опремљену. На десној страни, рукописом Б. Иване, пише: „Од сада, време које је било и време које ће доћи је једно исто време“. Тог јутра у манастиру   Светог  Прохора, записала сам те речи.  Мислим да је још нешто писало, али се садржаја нисам могла сетити. Ево сада  још једне откривене везе, која,  свакако, није случајност. На  поклоничко путовање у Прохор кренуле смо  Ј. Ивана, Гоца Рогић, Биља и ја.  Са нама је била и  једна  старија  жена, Раша.  Тог јутра  у мананстиру, у мом сну, преко рукописа у Књизи живота, и  Б. Ивана је била са нама.  Зар нисмо већ тада добиле позив да на Егини, у Грчкој,  будемо заједно?  Ево нас сада, на Егини, нас пет  и са нама једна старија  жена, Гордана. (Када кажем старија, мислим на жене које имају и своје унуке; даће Бог да и ми, а међу нама има мајки и девојака,  себе остваримо у тим лепим  улогама). Младости је увек потребно искуство и мудрост старијих. И Свети Ава Јустин је долазио на поклоњење Светом Прохору, истом стазом  којом смо и ми ходале. У једном од својих  поклоничких путовања према манастиру Прохору, док се на кочијама возио са својим ђаконом, сустигоше једну старицу. Зауставили су кочије и Ава Јустин понуди старици превоз. Оно што је старица рекла Ави Јустину  је поука за све нас. Њена жртва и поклоњење Свецу  је њено ходање до манастира, јер она нема ништа друго да Њему понесе до срца и ходања.  Ава Јустин пошаље према Врању свог ђакона са кочијама, а он је кренуо  пешке до манастира са побожном старицом, мислећи  о томе како је ово учење важније од  неких учења на престижним универзитетима. Познато је и колика је Авина   љубав према грчком народу, према грчкој земљи у којој се школовао и  према којој нас је упућивао како бисмо се учили православљу. У манастиру Ћелије су мошти Светог Нектарија.  Када сам други пут пришла Старцу Нектарију, поклонила сам му иконицу Светог Прохора  Пчињског и песму  коју сам посветила  Светом Нектарију.  Поред кревета Старца Нектарија Виталиса стоји икона Аве Јустине. У овим размишљањима  мојим  промакну,  као давни траг старог завета,  слика у којој Б. Ивана и ја стојимо  испред  манастирске капије у Ћелијама,  на  Благовести,  са речима да ћемо се овде сретати  сваке године.  И заиста, сусрети су наши у великим светињама, а свако поклоничко путовање је Благовест.  У храму  је вечерња служба. Испред  олтара,  у мушком делу храма, налазе се мошти Светитеља, у позлаћеној митри  и у сребрном ковчегу.  Освештавамо личне ствари, како  бисмо, и кад одемо из храма, имали благодат Светитеља.  У целом манастирском простору влада нека посебна тишина. Промичу људи, нечујно.   Има много зградица у овом манастирском комплексу. И још се гради.  Овде је и гроб Светог Нектарија. Налази се у малој капели. Испред капеле је  бор засађен  1905. године. Видела сам да се људи моле и да ослушкују Његово јављање. Прислонила сам ухо. Чујем откуцаје срца, тишину, ходање, тишину...  Не знам да ли сам заиста ово чула! Откуда у човеку потреба да земаљском мером мери оно што је порука Свевишњег?!   Мислено себи упућујем прекор.  Своје искуство мерим причама оних који су доживели слично.  Неко је чуо исто, неко само ходање. Добро је што нема чуђења. Отац Михајло рече да ће о нама овде бринути Свети Нектарије.  И брине, то смо сви осетили. Зато  нико ништа не објашњава. Код таквих искустава речи запињу. Осетиш и захвалиш Богу на тој милости! На мермерној плочи  је датум рођења и датум упокојења. Рођен је 1846. године,  а упокојио се 1920. Са олтарског зида капеле  посматра нас Богородица – Ширшаја Небес. Нас шест  се повремено сусретнемо у манастирском  простору. Свако је са Богом. Нико никоме не смета, нико никоме није сувишан. Свако има свој доживљај, своју  мисао, осећање, молитву. Из црквеног дворишта, преко неколико степеника, стиже се до  келије  Светог Нектарија.  У овој кући крај храма провео је последњих шеснаест година живота . Ево тог  времена – истог, једног, недељивог, вечног.  Ходником се стиже до дневног боравка. У њему су:  фотографије на  зидовима, велики сто, столице, витрине са књигама. Топло и чудесно је бити у овом простору. У ходнику је, испред иконе Светог Нектарија, велики камен из Његове родне куће У Силиврији Тракијској. Улазим у светлу  собу у којој  је кревет и  Његова молитвена  икона  Богородице са Христом.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Спуштам главу на јастук Светог Нектарија. Мислим на нашу Весну из школе, на њено радосно лице када нам је са  љубављу причала о свом искуству  са Егине и сусрету са овом светињом!  Не знам да ли смем да додирнем сто, бокал, отоман за седење. Излазим из собе. Враћам се у собу. Остала бих још мало. Поново излазим из собе. Монахиња је у дневном боравку. Рекла ми је да могу да уђем  у собу. Кажем јој да сам већ била, али да бих волела да останем још мало. Она ми нуди да седнем поред прозора. То је место где је Свети Нектарије стварао.  Прилазим, у страху, са побожношћу, љубављу, устрептало, радосно. У себи непрестано изговарам  молитву захвалности.  У овим тренуцима   оживљавања  тог искуства, плачем од некакве милине и лепоте коју осећам у свом срцу. Монахиња ми даје бели камен Светог Нектарија. Њиме могу да закрстим болно место. Благосиљам тај тренутак.  Држим у рукама  бели камен. Он је камен темељац, камен родне земље, почетак стварања, градитељства, узданица, заклетва, траг, идентитет...  Свети  је камен стављао на листове  да не би листове одлетели са стола, у тренуцима док је стварао – допиру, благим гласом,  речи  тихе и смерне монахиње.  Какво волим овај тренутак!  Он је ванвременски, вечан, утиснут у суштину  мог бића и  почетак  мог  стваралаштва.  Почетак – другачијег стваралаштва. О Боже! Пре само недељу дана у Нишу, на Међународним песничким сусретима, рекох, обраћајући се песницима: „Посветићу се томе да свој песнички дар усавршавам, у име Божије љубави, како би Реч  служила на корист ономе ко верује да  „У почетку беше Реч и Реч беше у Бога и Бог беше Реч“. И на крају, обраћам се, помало са страхом од суочавања са апсурдом времена у коме живимо, свима нама, јер је наша улога значајна и захтевна, а борба тешка и неизвесна: Нека Божија Реч у свакоме од нас буде оно благо које ће тежити свом умножавању, како би се зло на свету смањило и како би „истина присуствовала у свим речима“. Осећам да „треба ићи до краја света и наћи росу на трави“ и знам, нарочито после ове Повеље,  да  „на обичне речи више немам право“.  Ове речи, у тишини  собе Светог Нектарија,  добијају  већи смисао него онда у Нишу. Потекле су са истог извора. А овде су утемељене, у овом  белом камену који ми греје руке и душу.  И сада,  видим сунчану  собу,  прозор  са  белом  завесом, отоман,  округли  дрвени сточић који је сам Свети Нектарије правио,  на  сточићу је много листова, белих, рукописних, са речима  у славу Бога...  Овде је настала песма „Радуј се Невесто, Неневеснаја!“  Монахиња ми дозвољава да фотографишем простор, разговарамо о урамљеним фотографијама  и текстовима који су на зиду. У Његовој соби је,  на зиду  са леве стране Химна Љубави, калиграфским словима исписана и богато украшена. Кажем монахињи да ћу јој донети песму  посвећену Светом Нектарију. Она је дирнута мојом пажњом и видно радосна. Растајемо се, захвалне један другој на љубави и пажњи и  Господу захвалне на милости сурета у овом простору. Отишла сам до конака и нашла песму. Понела сам и књигу „Стазам Фрогнера“ и песму „Светом Нектарију“.  Неописиво је узбуђење било у мени када сам  и у цркви видела  монахињу и дала јој ове дарове.  Срдачно ми је захвалила. Била сам збуњена када ми је рекла да ће песму молитву  давати верницима  који долазе, како би је   читале   Светом Нектарију. Хтела сам да кажем да не знам да ли је то молитва или песма или запис, не знам да ли је лична, у име српског народа, да ли је довољно добра, јасна, узвишена...  Монахиња је журила на неко послушање... Можда је боље што не стигох да све своје дилеме кажем... Поделила сам их са Б. Иваном и Гоцом и њихове речи ме смирише.  Сазнала сам да се монахиња зове Филотеја и да је из Русије. Зато смо се разумеле.  Њено име је, дакле, Љубав према Богу, Љубав и Бог – зар може бити другачије?!

Конак на Егини и Антилики

Моја бака је имала обичај да каже да неко  долази на конак да би провео  лепу и пријатну ноћ  у том  дому. Тако смо и ми на конаку  у  дому  Светог Нектарија.  Верујем да ће ноћ бити таква, пријатна и лепа. Све жене  су у великој спаваони. Изнад мог кревета икона Светог Нектарија. Боже, ево нове радости! Прекрстим се и захвалим Богу. А онда видим да је икона гоблен, да је у питању вез. Поделим ту радост са Б. Иваном . Д али је и ово неки знак? На пристаништу смо Ива и ја причале о томе шта бисмо волеле да радимо  у будућности. Рекох да бих волела да шијем, у ствари – да везем. Уместо читања тешких књига на мору, на плажи, могла бих да везем. Ивана ми рече да постоје дивни гоблени светитеља и  да је она  некада радила гоблене,  али да би сада волела да прави сапуне, са разним травкама, мирисима, да буду  различитих облика и лепо упаковани... Осећам тај мирис Иваниних сапуна и на мом јастуку у овој спаваони.  Розе цветови са зеленим лишћем  урађени су ручним везом.  Случајности нема, знам. Пре спавања, излазимо у двориште. Седимо или стојимо, у групицама, и причамо о својим мукама и откривању Бога.  Потресне су људске судбине, али је милост Божија велика. У нашој групи  су  мајка и дете. Први пут је девојчица  проходала пре неколико  месеци када је први пут била на Егини. Напретка има, зато су и овога пута  овде,  смирене, лепе, са јаком вером.  У нашој спаваони  je и необична старица у плавој хаљини. Она је на првом кревету. Седи и нешто пребира по стварима ии кесицама које има. Неке жене су јој пришле. Радовала им се, гледала  својим јасним бистрим очима. Имала је седу, потпунуо белу косу,  уредно скупљену у пунђу.   Показивале смо јој фотографије из телефона. Радовала се када је видела Старца Нектарија Виталиса. Причала је на грчком, ми на српском. Отежано смо се споразумевале. Узех  речник, поклон  из  студентских дана  од  мог пријатеља  Константина Лиапикоса.  Тражим речи, листам. Жене које седе поред ње је грле и траже да се сликају. Старица одбија да се слика. Руком им показује да направе место за мене  на кревету. Примећује моју књигу, гледа  насловну  страну. Озбиљним изразом лица   и речима на грчком  примећује да је граматики  хелас. Говоримо јој своја имена. Ономас – име, изговарамо имена. Она понавља. Тражи да јој запишемо. Записујемо. Читамо јој гласно, тражи нас погледом и изговара наша имена. Она је Антилики. Да ли је њено име Аντιλίκι?  Да ли је значење њеног имена – мужевност, снага? Скупиле смо се око ње и нудимо храну, новац, иконице, чарапе.  Свака јој је нешто даровала.  Невољно прихвата новац. Негодује старица,  одмахује руком, али  су жене упорне.  Зрачи некаквом посебном смиреношћу. Када је од свог кревета кренула ка излазу, пролазила је  између два реда кревета. Све смо седеле на ивицама својих кревета, спремне да је загрлимо и пољубимо у руку.  Погрбљена старица  ходала је полако и заустављала се крај сваког кревета. Она је ширила руке ка нама и све нас је поздрављала својим загрљајем и  осмехом свога срца. Та величанствена слика заједничке радости зближила нас је још више међусобно. Заиста, после оваквих сусрета и искустава, човек више не може бити   равнодушан према човеку, према животу. Тако, ваљда, почиње трагање за смислом. Тако почиње откривање Бога!  Ево Старице која нам показује колика је Љубав Божија велика када отвориш срце.  Ноћ је била пријатна и лепа.

 Одлазак из дома

После Литургије, наш свештеник  је читао Акатист Светом Нектарију испред гроба Светог Нектарија. Нисам била потпуно посвећена. Хтела сам  још нешто да фотографишем, још нешто да купим, да оставим имена за молитву, да се још једном поклоним моштима, да све упијем и да сваки детаљ понесем са собом са овог дивног простора.  Овде је човек у  своме дому.  После читања  Акатиста, присуствујем  надстварној сцени. Младић у колицима, уз напор који је на лицу видљив, држећи се рукама за ограду, устаје.  Када је успео да се ослободи држања и када је осетио да може да стоји сам, без ослањања, раширио је руке.  Ми смо се претворили у тишину. Тај тренутак се слио у вечност и то је слика коју никада нећу  заборавити.  На његовом лицу  је знак чуђења, а онда се појављују  у исто време осмех и сузе. Сви плачемо у тишини, мимоилазећи се на уској стази до гроба Светог Нектарија. Наш јунак окреће лице ка небу и радостан плаче. Захваљујемо Господу и осењујемо се крсним знаком.  Бог зна каква су се све чуда десила у свакоме од нас! Бог зна чега нас све ослобађа и какав терет нам одузима када прилазимо моштима и када се молимо светитељима које је Он прославио! Прилазимо у тишини да нас свештеник  помаже уљем из кандила Светог Нектарија. Поклањамо се поново гробу. Гоца и ја имамо времена да одемо до  велике цркве. Степеништем се спуштамо, поред цвећа, до лепе цркве. Правимо уметничке фотографије. У цркви се поклањамо моштима Светог Нектарија. Освештавам  купљене иконе. Када сам се одвојила од ћивота и погледала место  на коме сам се молила, видела сам слику Светитеља који благосиља човека у оделу који седи и држи књигу, чита и подучава. Та слика се налази у кругу и изнад су неке речи. Запамтила сам реч διδάσκαλος  (учитељ). И то схватих као знак Божији и велики благослов за писање и учење које волим.  Окрепљени кафом, послужени ратлуком, одлазимо из ове светиње. На станици испод цркве, стајала је Старица Антилики.    Машући  рукама,  радосно нас је испратила.  Путовање је било  угодно. Када би настала нека тескоба, са доњег спрата аутобуса  појавио би се отац Мирко, са босиљком и светом водицом. Онда у аутобусу настане смех и радост.  Свако се радовао његовим причама из срца. Осетљивост за ближњег која је у његовој души била наглашена, до сваког од нас је стизала брзо. Растали смо се са жељом да се чујемо и видимо. „Ко је Бога створио?“ , било је питање једног младог човека у аутобусу. Уживала сам у свакој речи коју је наш добри свештеник изговорио срцем. И ја све тако осећам, али немам речи да то испричам. На пут сам кренула са истим питањем мога ученика у свом задатку. Када ли ће одговор доћи до њега? 

У кланцу Темпи, посећујемо храм посвећен Светој Петки и узимамо воду са лековитог извора из стене. И ова светиња је лепа. Сећам се да сам овде била први пут пре петнаест година, са Теодором у стомаку. Гоца и ја смо помислиле на нашу  Лолу из Норвешке док смо ходале висећим мостом према храму. Путовање се наставља према  нашој земљи.

Благодат која траје

Растајемо се са Ољом и путницима. Сузе су нам у погледу, а на уснама речи поновног сусрета. Гоца нам прича да је песму,  коју је написала у аутобусу  после  поклоњења моштима Светог Нектарија на Егини,  поклонила  младићу који је био са нама на путовању.  Песма је у акростиху и написана је у мушком роду. У њој  је  сва захвалност и љубав према Светом Нектарију.  И ја са собом носим лепу Гоцину  посвету са ликом Светог Нектарија са Његове последње Литургије.  Овај вредни дар ћу памтити и по  томе што ми га је,   увек пажљива, тиха и ненаметљива Гоца, уручила у Цркви посвећеној Светом Николи, заштитнику наших породица, и свих путника, на пристаништу у Егини, при повратку за Србију.

Код Гружанског језера правимо паузу у једном лепом ресторану. Препознајемо норвешки стил – орхидеје у прозору у великим стакленим вазама, свећњаци, стаклене површине, беле полице...  У школи је пријатна атмосфера. Некоме се може  испричати нешто, некоме ништа, некоме све. Лепо је било, лепо – то је наш одговор. На зиду, у канцеларији, поред  Јерусалимске Богородице и Почајевске  Богородице, стоји  освештана  икона Светог Нектарија. Нека нас Свети чува и подари нам свима  здравља, радости и балгости, и нашим ученицима  и наставницима, целом колективу.

По повратку, уследио је још један сусрет. Нас шест, егински ходочасници, седимо у посластичари у граду, пијемо кафу и обнављамо своја  искуства. Гоца је написала текст са путовања који  је  постављен на сајту Цркве у Убу.  Њен текст је у нама оживео лепе тренутке.  Све смо јој бескрајно захвалне. Коментари читалаца су позитивни.  Неко рече да је Оља поставила и рецепт за фанурицу.  Мојим сапутницама се допадају  фотографије  које сам направила.  Биља ми прича свој сан. А ја се сећам како је Биља слушала ,  у аутобусу, а и путници око нас, моје гласно читање о Светом Порфирију, о Старцу Нектарију Виталису и о  Светом Нектарију.  Сада им читам  поруку коју сам добила од наше Оље са Уба. Све смо се разнежиле и расплакале. Правимо план да одемо у манастир Јовања.  Б. Ивана је свима поклонила по књигу о Светом Нектарију,   оца Ненада Андрића из Ваљева.  Листамо књигу, захваљујемо Ивани, с нестрпљењем чекамо читање и ново дружење. Подсећам  Ивану да сам песму Светом Нектарију послала оцу Ненаду и да сам са њим била у контакту  у вези са програмом за Велику Госпојину.  Нема чуђења, подсећам себе. Само радости и захвалности! Слава Господу за ово епско путовање и доживљај над  доживљајима! 

 Аутрор текста:

Валентина Златановић – Марковић

  По повратку са Егине, октобар 2015.   

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

 

Webcam Live

  • Прошетајте са нама и упознајте једну од најлеших цркви у Србији! Можете видети предиван амбијент порте у којем је смештен, фрескописање руских уметника, музеј и читаоницу, Цркву Светог Макарија Великога и Крстионицу Пресвете Богородице Тројеручице!

    Прошетајте са нама кроз Храм

 

  • Погледајте видео снимљен из ваздуха и упознајте унутрашњост  и спољашњост нашег Храм Христа Спаситеља из предивне перспективе. Видео је снимљен специјалном опремом и пружа Вам јединствен  доживљај и  нестварне  призоре !

    Храм из ваздуха

 

  • Ми смо ту да саслушамо сваки Bаш предлог и сугестију али и да вам одговоримо на питања из духовног живота. Неко од наших духовника ће вам са задовољством и уз Божију помоћ одговорити или размотрити Ваш предлог и сугестију.

    Питајте духовника

 

Издвајамо из галерије:

Погледајте комплетну галерију слика Храма Христа Спаситеља Галеријa