ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ ЦРКВЕ УБ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ - Цркве Уб

Духовне беседе – цркве Уб су МУЛТИМЕДИЈАЛНА рубрика ПРАВОСЛАВНОГ садржаја која Вам представља видео, аудио, фото записе и текстове са ДУХОВНИХ ТРИБИНА, ПРЕДАВАЊА, САОПШТЕЊА, ЕМИСИЈА и ПРОМОЦИЈА.

 

Духовне беседе - цркве Уб су у оганизацији Хришћанске заједнице „Свети Макарије Велики“ при Храму Христа Спаситеља – Црква Уб.

 

Ширимо ПРАВОСЛАВЉЕ – сајт Црква Уб

 

недеља, 06 новембар 2016 10:00

ЦРКВА И ДРУШТВО - ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ (ВИДЕО)

Оцените овај чланак
(7 Гласова)
Господин Драгољуб Којчић фото Милош Рафаиловић

ЦРКВА И ДРУШТВО (ДУХОВНE БЕСЕДE) - из философско-религијског и искуственог угла, тему је 25. августа текуће године излагао господин Драгољуб Којчић. Поред целокупно пренетог предавања у тексуталној форми, исто можете испратити кроз видео снимак припремљен у оквиру чланка!

Протојереј ДУШАН БАБИЋ: Наша Православна Хришћанска заједница при Цркви Христа Спаситеља у Убу, организује као што добро знате, драга браћо и сестре, сваког месеца ДУХОВНУ БЕСЕДУ. Тако и овог месеца августа, тј. вечерас имамо, на ДУХОВНОЈ БЕСЕДИ, правог, врсног интелектуалца господина Драгољуба Којчића. Он је дипломирао на философском факултету, био народни посланик 2004-2007. године. Покретач и уредник часописа "Држава", који је обрађивао теме друштвеног, политичког и економсог карактера. Данас је на челу Завода за уџбенике Републике Србије. Заиста, имамо доброг предавача и добру тему: "ЦРКВА И ДРУШТВО". Добро нам дошли господине Којчићу.  

Црква и Друштво - Духовна Беседа - Драгољуб Којчић, предавач, са протом Митром и оцем Душаном из Цркве УбДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ: Хвала Вам! Помаже Бог! Ја нисам први пут на Убу, будући да сам по мајци из ваљевског краја, чак сам имао и један огранак фамилије на Убу. Нажалост, нема их више, упокојили су се одавно у Господу, али и овде се осећам као у свом завичају. На неки начин то и јесте мој завичај. Иначе и у овоме новоме храму био сам када је, отприлике, градња била до пола, а био сам и сведок живописања цркве. То је као када посматрате дете које расте! Вама оче хвала што сте ме овако представили! Сада ја треба да заслужим ове Ваше лепе речи, а покушаћу их да заслужим ако укрстим две суштинске животне теме. Једна је традиција, наша историјска вертикала, нешто што постоји кроз хиљаде година, а друга јесте модерност да повежем са садашњим животом. Одмах ћу вам и рећи због чега сам се определио за такву конструкцију овога разговора. Намерно сам рекао разговора, јер мислим да чак и у тренутку када моје речи буду имале монолошки карактер, да ћу комуницирати са вама и да смо ми вечерас управо једна мала заједница, управо због тога. Подсетићу вас да на латинском језику реч <<комуникација>> и реч  <<комуна>> или <<заједница>> имају, очигледно, исти корен. Дакле, говор или разговор, тј. комуникација нас управо чини заједницом. Могу да покушавам да вам докажем на један маркантан начин. Један од најинтелигентнијих и најобразованијих људи нашег времена је онај Стивен Хокинг. Човек који је тешко оболео и који  постепено губи моћ комуникације и затвара се сам у себе. Замислите када би његова болест дошла до краја, а то је сасвим извесно да ће се догодити и по свим медицинским резонима, он ће своју генијалност имати само у својој глави. Он више не комуницира ни са ким, дакле, он више није у статусу бића заједнице. То можда јесте генијалност, али генијалност сама по себи не значи ништа. Па и сам Господ Бог, Створитељ наш, из истих разлога је и нас створио да би имао другу страну, да би препознао своју неограничену љубав, очекујући да је види са наше стране!

Дакле, ја ћу са друге стране, осим ове суштинске вертикале, која нас чини људима, покушати да будем актуелан, да будем модеран. А модерност ако бих покушао да је преведем у категорије нашег Хришћанства, Православног Хришћанства је Евхаристија (грч. εὐχαριστία „благодарење, захвалност“). То је радовање Богу, причасност Богу, слављење Бога у свему. Ја у овоме тренутку славим Господа који је својим, некада недокучивим путевима мене довео данас овде да будем са вама и да разговарам. Дакле, ја сам, верујте ми, духовно веома радостан. Па чак и када бих сада узео и попио-отпио благи гутљај воде. Ево, манифестоваћу вам. Божанско је то, било шта! Ми смо сада ту, на окупу, у Његову славу! У Његово име!

Прво да почнемо од тога шта је људско друштво? Људско друштво није ни чопор животиња, није група примитивних људи из неког старијег, каменог, доба. Ми постајемо људским друштвом у једноме тренутку! То је тренутак када почињемо да схватамо вредности. Наш живот није само голи интерес. Примитивном организму интерес је да преживи и он не познаје вредности, он уништава. Он је смирен када је сит. Као и она чувена слика: лавови се мазе са ланетом, зато што нису гладни, а онога тренутка када проради глад, више нема ланета. Међутим, људско друштво постаје онога тренутка људско када схвати да постоји нешто због чега треба жртвовати и своје сопствене интересе. Дакле, то је некакав систем вредности. А тај тренутак када човек схвата да постоје те вредности, он се поклапа са још једним важним сазнањем. А то је, да је то због чега вреди живети, због чега се вреди и жртвовати, светост! Када схвати да ова кострукција коју зовемо васионом, космосом, да је та конструкција, нечији производ и да тај производ није без смисла. Када постоји некакав смисао, када видимо да постоји некаква сврха ка којој се крећемо, ми заиста у том тренутку постајемо људско друштво. Тог тренутка ми чак правимо и политичку заједницу. Шта то значи? Схватамо да не можемо да живимо без поретка између нас самих. Бирамо свог представника, бирамо монарха, принцепса, како год хоћете. Бирамо првог човека који узима одговорност за нас. У првим тренуцима он се не мења, касније као и у демократији бива променљив. Али, најважније да људско друштво постаје људско оног тренутка када уочава да постоји светост и, да будем врло директан, када човек препознаје да постоји једна неизмерна сила коју он назива Богом! И тако почиње цивилизација. Без идеје Бога, без религије, без црквености заправо и нема цивилизације. Постојали су у новијој историји неки примери када је људско друштво покушало да избаци Бога. Сетићемо се да, поштовањем, једног великог савременог српског књижевника, Младена Маркова, који је написао један роман који је посвећен том периоду када је код нас почео покушај атеизације друштва и елиминације идеје Бога, нашега Творца. Тај се његов роман зове "Истеривање Бога". Дакле, из нашег друштва неко је покушао да истера Бога. Дакле, било је таквих периода у историји и шта се показало? Да људско друштво не може да опстане као такво и да се поново мора вратити Богу. Ја сам се мало пре, пре него што смо ушли у овај свети парохијски дом подсетио пошто сам уређивао часопис "Држава", још од деведесете године, питали смо се како је могуће да је у време Совјетског Савеза опстала Црква? И ја се добро сећам да је неко дао један савршен текст, у којем је описан на врло убедљив начин како нико није смео, рецимо, у Москви, Санкт-Петербургу, у сеоским забитима. Реута, једног села (рећи ћу вам због чега га памтим). Нико није смео да уђе у цркву. А мени је као уреднику тог часописа био проблем као уреднику тог часописа како да то илуструјем. Пазите! Можете да ставите било какву икону, али та икона може да буде као илустрација било ког другог текста. Може и слика, неки храм, руска цркву, опет је виђено. Не погађа карактер текста који жели да каже која је то сила одржала живо Православље. И онда, опет, рекао бих Божијом промишљу и Његовим савршеним путевима, до мене, дође фотографија једне баке. Значи, бака која сама седи у храму отприлике ове величине (односи се на велелепну Цркву Христа Спаситеља у Убу), можда чак и мало већи, једно кандило и једна свећа и она седи у једном саршеном унутрашњем духовном миру. Потпуно је индиферентна (индиферентан- равнодушан, који не мари) према томе шта је ван зидина храма, шта је ван духовности и она је у ствари била стуб и тврђава истине (познато дело руског свештеника-теолога, философа и математичара Павла Флоренског "Стуб и тврђава истине"). Носилац живе хришћанске вере. Она је преносила Русима веру. Дакле, ако је руско друштво опстало, као руско друштво, а не као совјетски-социјални експеримент и политички експеримент, оно је преживело преко -бабушке- (рус. бабушка: баба, бака). Ако је неко заслужио у данашњој модерној Русији да добије споменик, ја мислим да је то заслужила -бабушка-.

Свети Николај - Икона Светог НиколајаМало пре сам помену село Реутово. То је нешто 180km од Москве. Један дечак у револуцији губи оца кога убијају комунисти. Остаје са мајком, оца једва памти. Мајка умире, а он има седам-осам година. Туберкулоза... Он одлази код тетке у Санкт Петербург, тад већ Лењинград. Тетка га по мало помаже, он одраста у туђем оделу што је добио као некакву помоћ од суграђана. Зове се Николај Гусев (Коља Гусев). Али он (иако није имао ко да га поучи) је дубоко религиозан. Он је онај елементарни хришћанин, као што су били ђакон Авакум и други. Пошто њему као таквом нема места у модерном совјетском друштву, он мученик одлази у шуму код села Реутов и живи од брања печурки. Међутим људи су приметили да из њега исијава светло, еманира, из његове снаге вере, не мистично, него је имао снагу вере и посветио свој живот управо показујући ту веру, делујући на људе. Николај Гусев једнога дана одлази у град где га препознају неки људи у којима још постоји тај пламичак Православља. Међутим , као што увек међу дванаесторицом бива и онај један издајник, неко га "откуцава" у полицији, у милицији заправо. Они га хапсе и траже да призна како је радио против совјетске државе. Дечак који је живео у шуми под шатром коју је сам направио, поред неког потока је зачуђен. Пошто је он проглашен за новомученика, можете видети његову икону. Николај Гусев (рус.: мученик Николай (Гусев)) се зове. И онда га питају, оно административно питање: "Да ли имаш", што би ми рекли "личну карту?" Они то зову пасош, као лични документ. Његове последње речи су биле "У меня нет паспорта" (срп.: Немам пасош) "Немам ја то. Ја живим у Царству Божијем, мене те ваше овоземаљске ствари не занимају!" Они су га фотографисали за полицијску евиденцију, (опет) у неком туђем капутићу. Имао је осамнаест година. Ујутро су га извели и стрељали у шуми. Али његов пример, као један од многих примера мученика, великомученика, али свакако један од најновијих примера као што је мученичка царска породица Романових, крепи нашу душу и данас. Као што сам и рекао, човек мора да уочи вредности за шта живи. Не може нас да корумпира да ли ћемо возити бољи ауто, имати кућу на један спрат више, да ли ћемо моћи да одемо, како бих рекао, две хиљаде километара, па да летујемо на Сејшелима, Тајланду, где све иду богаташи и ове фолк-звезде. Кључ кључева је живети у складу са самим собом! Али где је проблем? Ми имамо неколико расцепа људског друштва као таквог. Неколико битних расцепа. Први битан расцеп је материјализам као такав. Не треба га повезивати само са марксизмом, материјализма има на различите начине. Рецимо, либерализам такође инсистира на материјалном само што код марксизма имате материјализам као колективизам, као колективну идеологију, а у либерализму као индивидуалну. У сваком случају своди се на то да је мера живота материјално постигнуће. Дакле, нигде духовности. А, заправо то су биле две доминантне политичке идеологије током XX века, а (Бога ми) и пре тога. И постоји нешто за нас што је фатално као људе и као хришћане. То је велика схизма или расцеп 1054. године. О томе се много говори, а ја ћу покушати да поново бацим сноп светлости на тај догађај да би смо видели шта заиста лежи у основи схизме. Формално гледано сматра се да су неки неуки шпански калуђери дошли на Христов гроб и да су читајући "Вјерују", односно "Credo" како они то кажу, изрекли да Дух Свети происходи из Оца и Сина. Пазите, то може да буде неукост, али иза те неукости и после те неукости стоји један много дубљи проблем који нам дешифрује због чега смо ми данас као човечанство у врло тешкој ситуацији. Дух Свети се пројављује свуда где смо ми верујући, па чак и тамо где нема верујућих, али где они имају своју шансу. Када ви "Свети Дух" спустите на нижи, најнижи ниво, ви сте заправо одузели човеку ту божанску црту, то његово право да он у сваком тренутку слави Бога, као што сам мало пре рекао, да му се радује кроз Евхаристију, кроз Причешће, кроз причасност. А зашто је то тако у Западном Хришћанству? Па зато што некоме није одговарао слободан човек, слободно људско биће. Само слободно људско биће воли  Господа, Творца свога, правом истинском љубављу због које је Господ Бог и створио човека. Ако Ви сматрате да једино прелати Римске цркве могу толико бити блиски Богу да доносе одлуке значајне за живот човечанства и да се још сматрате непогрешивим, онда сте склонили обичног човека, склонили сте Николаја Гусева који се жртвује у славу Божју. Ви сте га склонили! Ставили га на неки нижеразредни ниво. Али ће зато уместо њега само највиши прелат римске Цркве, да буде непогрешив. Да ли сте сигурни да су све папе још из времена Медичија који су имали и по педесеторо деце (шта ја знам) били Богу ближи или Николај Гусев? То је кључно питање?! То је темељно питање хуманизма данас! Ја сам се определио! За мене је Коља Гусев мученик, великомученик! Дете од осамнаест година, али у којем се Дух Свети пројавио. Он је био носилац новог хуманизма или вечног хуманизма. У основи доктрине римске Цркве од велике схизме на овамо била je једна много опасна идеја, доминација над светом. А не доминација врлине! Не доминација само религије! Него доминација, да тако кажем, свештеничког кора, намерно говорим официрским терминима, јер је то тако и било. Хиљаду година се ратовало за Христа. Христос никада није хтео рат, него као што је говорио папа Урбан VIII, ишло се: "Огњем и мачем". Или Бонифације... Ишло се огњем и мачем. Да ли сте икада чули у православном Хришћанству да треба проливати крв и убијати? Да ли је икада један од ових људи који је у мантијама седе око нас и са нама који су браћа наша и можда некада ближа него наша биолошка браћа, да ли су икада  позивала вернике на тако нешто? Никада!

Пре неколико месеци у Хавани се одиграва један сусрет у којем би смо могли да пронађемо једну искру наде, један траг радости. То је сусрет између руског патријарха Кирила и папе Франциска. Ја вас најлеше молим, немојте никада да говорите Фрањо, јер то је једна примитивна хрваштина. Он се зове Франциско. Без обзира што је поглавар једне друге деноминације, ја човека поштујем. И он чак показује неке добре намере. Молим вас! Шта смо видели у медијима?! Пољубац патријарха Кирила и папе Франциска. Пољубац је метафора сусрета. Сусрет је најлепша ствар која у животу људског бића може да се догоди. Молим вас! Подсетите се да један велики, хајде да кажем савремени, двадесетовековни философ Мартим Бубер, Јеврејин који је још 1923. године, можете мислити, отишао да живи на територији Палестине. Дакле, избегао је холокауст, избегао је чак и појаву нацизма у Немачкој. Био је веома озбиљан философ и који је написао једно дело које се зове "Ја и ти". То је (у философији би се то рекло) философија сусрета. Где се ми додирујемо, колико је сусрет важан. Наш сусрет! Мој сусрет са оцем Митром или Душаном, са вама, са вама(односи се на присутне слушаоце),  или сусрет с Богом кроз ову дрвену цркву, брвнару. Мој сусрет са прецима кроз ову модерну цркву. Мој сусрет са новим генерацијама које можда нећу видети и нећу дочекати, али то је живот у свету. Кроз сусрет! Сусрећемо се са јежићем, оним који хукће у шуми или са печурком. Са овим гутљајем воде, ја сам се сусрео са њиме. Све је то дело Божје, то је оно што нам је Бог даривао. Мартин Бубер је, дакле, написао један есеј, диван, о сусрету. Верски поглавари се сусрећу и целивају се. Ја верујем да су они осетили опасност по овај свет. Осетили су располућеност (о којој сам почео да говорим) од 1054. године, која доводи до трагичних последица и могућих апокалиптичних исхода света у којем живимо. Тако апокалиптичних да могу и сами да угрозе саме темеље и темеље човечанства у којем живимо. Одмах да кажем, да је Ава Јустин Поповић, је у једној својој догматици написао: "Бог неће интервенисати у свету!" Бог није политички фактор. Он ће пустити да ми сами решавамо своје проблеме како знамо и умемо, дијалогом, културом, духовношћу и бестијално ратовима. Али када буде остао последњи хришћанин, као она <бабушка> у руском храму, онда ће Бог инервенисати и сачуваће дело своје! Преко онога који му је био најоданији и најпоштенији, макар то била једна <бабушка>. Тај пољубац наговештава можда да су оба поглавара уочили нешто што је веома опасно у тренутку у којем живимо. Сведоци смо тога. Довољно је да укључите телевизијски дневник, отворите прву страну новина, доминирају (тако да кажем) ти глобални страхови. Они схватају да је њихова мисија, њихова сакрална мисија, црквена мисија, да започну нешто и почињу тај сусрет пољупцем. После тога, имате дивљање усташа у Хрватској. Свега три месеца после тога имате тотално дивљање усташа. Пазите! Ни један њихов свештеник није рекао, спустите лопту људи, смирите се, шта радите? Па је л` то ви настављате политичку идеологију Јасеновца, франковаца, Старчевића - истребљење Срба. Ни један... Напротив! Саучествују у бестијаним оргијама прослављања "Олује". Ја сам чак у једној емисији на телевизији пре неки дан поставио питање: "Па зашто ћути и римокатоличка црква у Београду?" То су њихови људи. Хоће нови погром? Шта, мало им је?! Је ли мало милион у Другом светском рату, мало ових триста хиљада, што побијених, што прогнаних Срба у "Бљеску" у "Олуји". Ови који су сада покатоличени после потписивања свих споразума. Сматра се да је најмање четрдесет до петесет хиљада Срба у тишини покатоличено. Дакле, спроводи се Степинчев програм. Прелати римске Цркве би још да канонизују тог Степинца. Сада ја постављам питање! Шта се догодило са оним пољупцем из Хаване?! Ја верујем у искреност папе Франциска. Молим вас, водите рачуна да је он пре свега део једнога система у којем не можете увек да будете сасвим своји. Морате да трпите притисак једне већ уходане већине. А у Римској цркви је још увек присутан Пије XII, још увек су ту пацовски канали. Различити пацовски канали. Подсетићу за оне који не знају, пацовски канали су били путеви којим је Римска црква користећи своје везе, свештенички имунитет, пресељавала нацистичке злочинце, па и усташке злочинце у Јужну Америку. Дакле, када кажете пацовски канал, ето сам назив је довољан. Очигледно да постоји проблем у духовној вертикали Римске цркве. Код нас не постоји проблем. Православље као такво је монолитно! Оно је једноставно у својој суштини. Оно је међусобна љубав са Господом Богом, нашим Творцем. Наравно, имамо ми развијену догматику. Ја сам мало пре поменуо аву Јустина, али светско Православље, Васељенско Православље иначе има најразвијеније богословље. Књижевна дела, романи који су проистекли из крила Православља носе у себи ту врсту теолошке поруке. Сетите се старца Зосиме у "Браћи Карамазовима" где он каже: "Ја кроз цвркут птица већ препознајем милост Божију и благослов који нам он дарује!" У цвркуту птица! Никада немојте да слушате цвркут птица као онако, орнитолог, човек биолог који се бави проучавањем прица. Јесте то и тема за биологију, али је пре свега цвркут птица богословље. Као мало пре онај мој гутљај воде. Није мени било потребно да попијем воду, само сам хтео да вам кажем да је то био мој сусрет са делом Божијим који се зове -овај свет-. Мене је овај гутљај повезао са мистичним водама реке Јордан у којима је крштен Господ наш Исус Христос. Увек када пијете воду сетите се и тога. Затворено кружење вода, то је затворен систем кружења силе Божије, силе стварања и силе љубави. Свет мора да прихвати да је људско биће, без обзира где је рођено, без обзира шта је етнички дело Божје. Заиста не треба делити људе. Ја знам, а и ви знате, рецимо ево Кустурицу. Људи који су дошли из једног, другачијег миљеа, другачијег вредносног система постају нама најдража браћа. Постоји низ таквих Хрвата, постоји низ Словенаца... Ја сам имао прво прилику, а после и част, читао сам у "Политици" 1995. године читуљу, каже: "Моме оцу Лаву Рупнику одржаћу парастос у цркви Светога Марка", дакле у Београду, у Православној цркви, у потпису је стајало: "Еуген Рубник". Лав Рупник је иначе био командант словеначке Беле гарде, Еуген Рупник је његов син који је (ја сам га касније упознао преко писама) и објавио у часопису "Држава" интервју са њим. Интервју, који је завршио не са: "Чувајте ми Србију!", него није могао више емоције довољно снажно да искаже, па је рекао: "Чувајте ми Србијицу!" Он је у току Другог светског рата био припадник Динарског-четничког корпуса и ја сам објавио факсимил његове карте, чланске карте четничке дивизије који је потписао лично војвода Момчило Ђујић. Дакле, не треба гледати етнички. Свако нам је добро дошао. Имате Калиста Вера, Серафима Роуза, дакле Енглезе који су епископи Православне Цркве. Ја лично познајем, студирао је са мном својеврeмено философију, оца Серафима. Чист је Хрват, Франо, на Хиландару. и био је у протоепистасији(заједничка манастирска управа на Светој Гори). Чист Хрват! Када су његови родитељи долазили у Солун да се виде са њим, он је рекао: "Може, али када пређете у Православље!" Шта хоћу да кажем?! Архиепископ англиканске Цркве, Ровен Вилијамс, пре седам година даје један интервју и исказује овакву мисао: "Руско Праволсавље у нама буди осећање хришћанске самилости". Значи, постоје тачке препознавања, постоје тачке додира, треба радити на томе, треба бити отворен. Стари Грци су имали један философски израз за отвореност бића према другоме. Они су то звали -алетеа-. Дакле, свако од нас мора да буде отворен према другоме. Можда, да спустим то на нашу обичну животну раван. Пазите, свако од нас се посвађа и са фамилијом и са женом и са мужем и са пријатељем, некада и са комшијом и на послу са колегом. Ми ипак треба себе да приспитамо и да увек будемо отворени, откривени према другоме. Зашто откривени?! Па за тај сусрет! Да пронађемо, дакле, да у тој тачки сусрета, можда после неког раскида, да пронађемо обновљени сусрет, да у суштини увек видимо Творца нашега, Господа Бога. Шта значи пољубац? Ја увек целивам свештеничку руку. Шта је тај целив? Па то је мој сусрет са Црквом. Овако, можемо да будемо другари, да играмо фудбал, да играмо један против другог, било шта. Можемо, негде чак и да се посвађамо као комшије, зато што је његова жена ставила конопац за веш преко мог... Све оно што је људско, најчешће је и српско. Је л` тако? Али човек је дело Божије. Сваки човек је дело Божије, а он је у мисији опстанка Хришћанства. Ја када свештеника целивам у руку, може да буде млађи од мене, може да је таман завршио богословију... Шта је он за мене? Шта је ова мантија?! Српска црква траје хиљаду година, најмање хиљаду година је Српске цркве, наша главна институција. Пошто је тема "Црква и друштво" мислим да је ова институција она која је одржала српско друштво. Чекајте! Јесмо ли били пет стотина година под Турцима? Па смо опстали као српско друштво, опстали у идентитету. Али како нам је то пошло за руком? Па само зато што смо имали тај вредносни систем. Ова црна мантија, она је за нас, путиказ, плакат! Ништа не мора друго да буде!

ЦРНИ КВАДРАТ - квадрат Казимира МаљевичаЈа ћу вас упозорити на нешто. Наивни људи су почетком двадесетог века мислили да је модерна, такозвана апстрактна уметност бесмислена! "Каква је", кажу "то уметност?" Сетите се Казимира Маљевича... Водите рачуна да је Владимир Казински, Казимир Маљевич да су имали свој покрет, слично као што се код нас називала -медијала-, где су били Оља Ивањицки, Милић од Мачве... Да су називали богоискатељима тј. онима који траже Бога, који искају Бога! И Маљевич наслика црни квадрат. Ништа, само црни квадрат. И сада, пролазиле су масе људи и исмевали му се, каква му је то уметност. Ја вам са овога места кажем, то је та боја! Где смо посвећени систему вредности, где све занемарујемо, све друге овоземаљске интересе у овој црној боји! У црном квадрату Казимира Маљевича је комплетна људска љубав према Богу и комплетна мисија свих свештеника, да кажем, Васељенског Православља. Сложени су путеви да докучимо неке поруке. Често поједностављујемо ствари, често користимо, да кажем, своје предасуде, своје некада и наивне стандарде. И мени се то некада дешава. Па нисам ни ја одмах (са шеснаест година) схватио Маљевича. Требало је наравно да и ја прођем једну дивовску борбу унутар себе, да бих схватио шта се догађа. Ја заиста више ценим оне (то на крају имате и у Светоме Писму) оне који су кренули као безбожници. Мени је било лако. Ја сам васпитан у духу Хришћанства. Моја мајка је била иначе политички робијаш. Одмах су је ухапсили 1945., за ништа, само ето зато, што је веровала у Бога и била демократа. Пет година одлежала је у затвору. Ја сам дете из такве куће. И мени је на неки начин било лако, али ја се дивим, били синови ових са Дедиња који су открили Бога и који су га сведочили ништа мање него као ја. Чудни су путеви Господњи! И ови који су рођени у крилу Ислама па се вратили у крило Хришћанства. Или они који су рођени у крилу Римокатоличке Цркве, па дошли код нас. Пазите! Ја им желим да открију истог оног Бога кога ми славимо у себи. Да покушају да превазиђу догматске разлике. Да једнога дана седну и да направе заиста један богословски дијалог. Постоји нешто слично, то сте чули, постоји екуменски покрет, па екуменски дијалог при Светско савету цркава у Женеви и шта ја знам. Још нешто, постоји још једно старо хришћанство, исто снажно колико и наше. Ја сам имао част да га добро упознам и прођем путеве његове. То је Хришћанство до Дохалкидонске цркве, ми их зовемо мало поједностављено -монофизити-. Ја сам био у Египту, и доживео сам да ме чак називао својим сином патријарх Шенуда III, сада покојни. Пре три године он се упокојио у Господу. Копти су потомци фараонских Египћана. Црква је тамо настала 43. године у Александрији (Александријска Црква). Био сам пред моштима, делу моштију Светог Марка. Нешто су Венецијанци однели тамо. Био сам на најмистичнијим местима у пустињи. Сам сам возио џип, оријентисао се према звездама као Индијана Џонс. Био сам у манастиру Светог Каламуна који је у пустињи Сахари, где можете само или по траговима (ако је неко прошао пре вас)  или по звездама да се оријентишете. Био сам у пећинама у којима су се по тридесет или четрдесет година подвизавали коптски монаси.

А морам да вам испричам једну епизоду, да вас насмејем. Мало је горко, али хајде, нема везе. Омогући мени патријарх Шенуда да одем у Нитријску пустињу, северни део Сахарске пустиње. И тамо има доста монаха и он сам се тамо подвизавао. Осам година је био испосник у једној од тих пећиница удубљених у песак. Ти монаси који тамо живе као испосници, они до хоризонта виде само песак и горе само небо и ништа друго. Повремено им џиповима донесу воду, неку поморанџу и можда да нешто поједу. Дакле, то је један апстрактни пејзаж, готово као у сну. Невиђено! Ја сам, ето, из радозналости желео да поразговарам са неким монахом. Пошто они нису вољни да разговарају са било ким, патријарх Шенуда напише једно писамце и замоли тог једног монаха да поразговара са мном. То је било 1983. или 1984. године. Један од коптских монаха му доноси то писмо, ја видим да он преговара и монах се сложи да по молби патријарха поразговара са мном. Тај монах, преговарач, зна енглески језик. Двадесет четири године подвизавао се у тој пустињи. Имам и неке фотографије. Иначе "Православље" је то објавило својевремено, док је уредник био Слободан Милеусић. Тако ја дођем, разговарам са њим, целивам га. Дирнут сам потпуно, видео сам, разговарао сам са много испосника, али тако у пустињи... било је врло необично. Он мене пита: «Одакле си ти?» Ја кажем: «Српска православна Црква.» Све на енглеском, Београд... Њему ништа није јасно, појма нема какав Београд, каква Српска православна црква и ја се сетим и онда кажем: «From Yugoslavia.» А он мученик, ипак је и он живео у такозваном трећем свету међу несврстанима широко се осмехну и обрадова.

Међутим, ако овај свет има будућност, по мом мишљењу та будућност је у православном Хришћанству. Не очекујем да било ко буде конвертит, али очекујем да све умне главе (а у оквиру Римокатоличке цркве има их доста), да почну критички да преиспитују своју догматику и да се отварају према изворној православној поруци Господњој. Када дође до тога, до те врсте спремности, када се поново врате у 1054. година и када кажу да је ту био извор њихове грешке, када престане да моћ буде једини интерес у главама људи, када моћ будемо користили за добробит човечанства, било да је то економска моћ, било да је то моћ културе, било да је технолошка моћ, када се закопа оружије, ми онда постајемо достојни синови Божији. Достојна деца Господа нашег. То у ствари треба да буде оно друштво због кога је Господ Бог и створио овај свет. Ако ћемо ми у неким зађевицама да трошимо своје земаљско време, то је страшно! Велики философ друге половине XX века Алфред Хиршл има такозвану: <тезу о узалудности>. Шта он хоће да каже? Бар две и по хиљаде година како напредује наука од Талеса, Питагоре, Аристотела па на овамо, преко Њутна и Ајнштајна. Упркос великом напретку науке и наших технолошких знања, да ли  је људско биће постало боље? Да ли је постало моралније, да ли има више врлина? Он с пуним правом, искуствено каже: "Не!" Узалуд напредак у свим овим областима, јер људско биће није постало боље. Да ли треба то онда да се доказује? Па не треба. Отворите новине, погледајте вечерас "Дневник", видећете да нисмо постали бољи. Техничке моћи, материјалне моћи, увећале су моћ зла у свету. Дакле, ако ја имам неки осећај значаја мисије, то је мисија Цркве! Да тако кажем, универзалне Цркве. Али пре свега оно што можемо сами да урадимо за себе је да читамо Бибију нпр. . Ми пре свега имамо обавезу да вратимо место, достојно место Српске Православне Цркве, тамо где она треба да буде. Она је, видите, надполитичка организација. Црква увек даје смер који путем да се иде и које вредности треба да се остварују. Био сам један од оснивача националног и демократског покрета још од 1988. године. Неке од првих текстова написао. Нисам хтео да сарађујем тамо где није требало, да бих остао чист, па онда можда зато нисам у том смислу правио продорну каријеру. Али ја се бавим политико, ја сам и сада човек политике, али то није политика малих интереса и прављења каријере. Ја сам члан Српске Напредне Странке и све када вам говорим на неки начин то и уграђујем у све оно што представља смерове мог виђења боље будућности. Да ли је то у демократском смислу, да ли у политичком смислу и наравно, изнад свега, у Црквеном смислу. Ми живимо у Европи и ја желим да Европа прихвати најбоље стандарде за све. На разне начине се човек бори, али увек и пре свега када тачно знамо ко смо и шта смо. Када имамо профилисан наш идентитет. Не профилисан зато што смо против некога, већ зато што славимо претке наше који су нам заветно оставили, као легат, идентитет. Имамо ли право да се одричемо идентитета? Не, никада! Свет ће се мењати. Он ће мењати своје културне обрисе, своје географске обрисе, техничке, све је то пролазно. Српска црква је вечна институција без које српско друштво не може да опстане. Српско друштво је опстајало и у најгорим околностима турске, немачке па и комунистичке окупације. Цркву воде ови људи обучени у боју Маљевичевог црног квадрата.

Морам да вам завршим на известан начин молитвено и да кажем: "Господе помози нам да истрајемо у својој вишевековној мисији!" Хвала вам!

П.С. Ја сам иначе донео на поклон овој цркви збирку својих политичких есеја. Ово је друго издање. Ко буде хтео може узети. Вероватно имате библиотеку. Књига се зове "Стрела времена и хоризонт слободе". Морам да вам дам и кратко објашњење шта то значи. Гледајте! Ја бих волео да имамо државу као што су је сањали наши 1803. г. , 1804. г. . То је национална српска држава. Тада је била реална и ми смо се дуго борили за њу. Године 1918., пошто ја нисам Југо-носталгичан, мислим да смо пропустили прилику да направимо нашу сопствену српску државу у којој би свако, ког-год да је етничког стабла, било да је Мађар, да је Русин, да је Румун, лепо живео са нама. Правити симетрије између нас и Хрватске је много безобразно. Дакле, у Србији нико није страдао зато што је друге вере или другог етничког стабла. Видите! Министар хрватских бранитеља који се зове Медвед. Пазите! Мало је овако грубо име, али груба му је и душа. Он каже да су Срби 1991. године имали жељу да униште све што је хрватско. А ја вам кажем, никада. Бавим се политичком теоријом, политичком философијом, прочитао сам као и већина вас много тога, али никада нисам прочитао ни једно теоријско дело које позива на истребљење Хрвата. Чак ни један политички памфлет! Никада нисам чуо да у прДрагољуб Којчић на Духовној Беседи Цркве Уб - Тема ЦРКВА И ДРУШТВОограму било које странке то постоји! Никада нисам чуо ни да су ови мученици који су прогнани из Книна или Западне Славоније то хтели. Нико никада то није рекао! Пазите, да поновим, никада то нико није рекао! И он сад човек, да би оправдао своје злочине измишља, наводно, неке наше претње хрватском опстанку. Мислим, стварно је безвезе. Дакле, нисам Југословен. Имали смо више пролика да направимо једну пристојну своју државу. Некада те недефинисане ситуације, те мућкалице, да тако кажем гастрономским језиком, као што је била Југославија, нису добре. Да смо се ми 1918. лепо разграничили, не мислим по овим границама, него по неким нормалним, вероватно не би дошло до оваквих проблема. Али, ето, ми смо ушли у Југославију, кажем, ја нисам југо-носталгичан али сматрам да... Видите, ако су  1804. г. наши борци, први желели националну државу, данас то просто више није реално. Пазите чак и неке далеко моћније земље као што је Немачка и пре свега Сједињене Америчке Државе, па и неке друге, већ немају онај 101% свог суверенитета. Ми сада морамо да идемо интелигентно, баш зато што морамо да уђемо у интеграције, ми морамо инсистирамо и  да љубоморно чувамо свој идентитет. Наш идентитет је пре свега Српска православна црква. Такође и наша култура. Као директор <Завода за уџбенике>, знам да посрћемо,  јер управо из ових земаља где руше ћириличне табле (захваљујући неким нашим наставницима) добили смо право да они једини могу да издају наш ћирилични буквар. Припадници њиховог народа руше ћириличне табле, а они не протестују. Значи ли да ми као национални издавач чија је мисија почела од Доситеја Обрадовића, Вука Караџића Одједном не знамо да направимо ћирилични буквар. Наравно, ради се о корупцији, шта да вам друго кажем. Зато, апелујем да је духовност темељ нашег идетитета. Какви год да буду обриси света ми морамо да сачувамо свој идентитет, јер је  то оно због чега су гинули наши преци. И 1389. године и после тога и 1804. и 1813. године и тако даље и тако даље.  Друга реч у наслову ове књиге је "хоризонт слободе". Морамо да схватимо када се већ боримо, да се боримо за оно што је реално, за оно што нам се намеће као модел који је пред нама. Треба да погађамо како ће да изгледа будућност, пре других, јер смо у задње време ту мало каскали. И да прилагодимо своје институционално деловање, политичко, економско, али ја понављам, пре свега духовно. Под духовношћу подразумевам и културу у ширем значењу те речи. Све је култура па и спорт је култура. Да се прилагођавамо стварности онаква каква је пред нама да би смо били успешни. Ако не будемо у том смислу практични, онда нам се не пише добро. Можемо да будемо истопљени.

 

Овакве, да тако кажем, сесије управо служе за учвршћивање наше вере. Понекад се осетим као они стари верници у катакомбама. Ја сам био у Кападокији када су пронађени први остаци оних подземних градова. Осећамо да смо, пре свега, у заједништву, осећамо се породично, блиско...

Ставови изнети у предавањима –Хришћанске заједнице - су пре свега лична мишљења аутора.

 

 

 Текст припремили и уредили:

Прото-ставрофор Митар Миловановић и вероучитељ Милош Рафаиловић

 
 

 

 

 

Видео:

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ - Господин Драгољуб Којчић - Црква и друштво Предавач, господин Драгољуб Којчић, директор - Завода за уџбенике - учинио је част нашој малој заједници одржавши предавање на тему: ЦРКВА и ДРУШТВО.

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

  • Прошетајте са нама и упознајте једну од најлеших цркви у Србији! Можете видети предиван амбијент порте у којем је смештен, фрескописање руских уметника, музеј и читаоницу, Цркву Светог Макарија Великога и Крстионицу Пресвете Богородице Тројеручице!

    Прошетајте са нама кроз Храм

 

  • Погледајте видео снимљен из ваздуха и упознајте унутрашњост  и спољашњост нашег Храм Христа Спаситеља из предивне перспективе. Видео је снимљен специјалном опремом и пружа Вам јединствен  доживљај и  нестварне  призоре !

    Храм из ваздуха

 

  • Ми смо ту да саслушамо сваки Bаш предлог и сугестију али и да вам одговоримо на питања из духовног живота. Неко од наших духовника ће вам са задовољством и уз Божију помоћ одговорити или размотрити Ваш предлог и сугестију.

    Питајте духовника

 

Издвајамо из галерије:

Погледајте комплетну галерију слика Храма Христа Спаситеља Галеријa