Пут у средиште душе

Пут у средиште душе Не бранимо се од туђег зла, злом у себи.
Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди.

( Патријарх српски г. Павле )

ПУТ У СРЕДИШТЕ ДУШЕ је рубрика којом покушавамо да допремо до свих оних који преиспитују своје поступке у покушају да буду бољи људи.

Трудићемо се да причама и размишљањима из живота, у савременим условима, дамо подршку многима који мисле да су усамљени, који не виде сврху, да нешто недостаје, ... а све у настојањима да вратимо значај духовног развоја сваког људског бића.

Покушаћемо, да кроз разна лична искуства, дилеме и виђења пробудимо успаване делове наше душе, оне делове које смо неправедно запоставили, а који су нам преко потребни да не би попустили пред обиљем искушења којима смо свакодневно изложени.

недеља, 12 јануар 2014 12:00

ОСУЂИВАЊЕ

Оцените овај чланак
(6 Гласова)
Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге - Филарет Московски

Наша учињена и неучињена дела и поступци често су предмет расправе околине. Склоност људи да лако суди о другима, без трунке самокритичности, разумевања и саосећајности, нешто је с чиме  се свакодневно сусрећемо.

 

Једном изговорена лаж шири се као болест.  Жељни сензационализма завирујемо у туђе двориште, непокушавајући да се пре сваке изречене речи  бар мало запитамо, замислимо и размислимо о тежини и греху који себи и другоме чинимо својом лакомисленошћу и површношћу.

Како је то у овом времену човек постао мали, нико и ништа, а живот тако мало вредан да се по њему гази и пљује без трунке савести? Где се изгубила самилост и љубав према ближњем? Зашто се пре него што се осуди нечији поступак на тренутак не застане и запита колико у свему томе има истине, какве ће последице по тог човека, његову породицу, пријатеље све то имати? Чак и да дубоко поверујемо у то да је неко погрешио, шта нас то спречава да покушамо да разумемо, ставимо се у његов положај, сагледамо околности и не судимо туђим поступцима и животу? Шта нас то спречава да не размислимо како би се ми сами у истим околностима понашали и како осећали да нас неко ничим заслужено стави на стуб срама?

Површност је толико присутна у понашању, схватањима и поступцима. Човек се храни туђом несрећом, неуспесима и патњама, постаје заробљен и окован себичношћу и суровошћу, отупео и хладан.  И увек неким чудом,  боље од оног коме се све то дешава, тачно  знамо шта је урадио, како се све одиграло, зашто је то урадио, где је погрешио и бескрајно се чудимо и распредамо о његовој глупости, наивности, грешности, смејемо се и тврдимо како ми то никад, ал баш никад не би тако урадили. Знамо и каква је казна примерена за тог човека и судимо му, судимо, без да нам бар за тренутак заигра срце пред толиком количином греха који чинимо. Сурово желимо да делимо правду.  Не желимо да покушамо, бар покушамо да будемо праведни и верујемо да му ни намере ни дела нису била лоша, него се живот и околности у њему поиграле, искушења наднела над његовом душом, а он слаб, мали човек згрешио или се одупрео, свеједно, ал једнако спреман да докаже своју правду не наилази ни на разумевање, ни жељу да га ико саслуша. И док као Сизиф камен гура своју  правду  покушавајући да објасни да није крив, нико га не чује. О њему сви други све знају, њега не слушају, не верују му, исмевају га. Лакше им је да сумњају, осуђују и кажњавају него да поверују. Лакше им је да га разапну, забијају клинове и шибају него да верују. Тако је ваљда одувек с праведницима да страдају и сами носе свој крст. Тако је ваљда увек и са тиранима и нељудима, лако први баце камен, а сопствени образ никад не окрену и не понуде и другу страну.

Мислимо да то што се другима  дешава не може доћи до нас, да смо недодирљиви у свом безосећајном свету, несвесни да  свако зло и неправда кад тад нађе начин и пут да закуца и на наше већ отупело срце.  Тек тада, кад на наша врата закуца  неправда и осетимо  на сопственој кожи, схватимо колико боли и како је тешко суочити се са лажима, ружним речима, увредама и осудом и тек тада у мисли дозовемо и следеће речи:

„ Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. „  (Св. Филарет Московски)

Аутор :

Стојановић Јасна

1 коментар

  • Линк коментара Dusan Petrovic недеља, 12 јануар 2014 21:38 Написао/ла Dusan Petrovic

    Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поново иди истим путем као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити

    (Патријарх Павле)

Остави коментар

Проверите да ли сте унели све потребне информације где је назначено (*). HTML код није дозвољен.

 

Webcam Live

  • Прошетајте са нама и упознајте једну од најлеших цркви у Србији! Можете видети предиван амбијент порте у којем је смештен, фрескописање руских уметника, музеј и читаоницу, Цркву Светог Макарија Великога и Крстионицу Пресвете Богородице Тројеручице!

    Прошетајте са нама кроз Храм

 

  • Погледајте видео снимљен из ваздуха и упознајте унутрашњост  и спољашњост нашег Храм Христа Спаситеља из предивне перспективе. Видео је снимљен специјалном опремом и пружа Вам јединствен  доживљај и  нестварне  призоре !

    Храм из ваздуха

 

  • Ми смо ту да саслушамо сваки Bаш предлог и сугестију али и да вам одговоримо на питања из духовног живота. Неко од наших духовника ће вам са задовољством и уз Божију помоћ одговорити или размотрити Ваш предлог и сугестију.

    Питајте духовника

 

Издвајамо из галерије:

Погледајте комплетну галерију слика Храма Христа Спаситеља Галеријa